REVOLUCIONARNI LIK B. D. NOVSKOG – Dragan Bošković
Otvarajući na početku priče “Grobnica za Borisa Davidoviča” polemiku sa istoriskim pamćenjem koje, pod pritiskom ideologije, manipuliše istorijskim činjenicama, i ne zloupotrebljava sebi svojstvenu “misiju” čuvanja istorijskog iskustva, pripovedač će eksplicitno postaviti pitanje granica istorijskog saznanja:
Meša Selimović : Kakvi smo ljudi
Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro.
ČEMU JOŠ KRITIKA – Predrag Krstić
Apstrakt: Ovaj članak pokušava da označi one dileme, demontaže i prekompozicije filozofije, koje su primetne u njenom samorazumevanju u poslednjih nekoliko decenija. Kao odgovor na kardinalno postavljeno pitanje svoje vlastite dalje održivosti i opravdanosti, izdvajaju se tri njena različita i konkurentska lika – koje sugerišu i reprezentuju Adorno, Habermas i Rorti – pod kojima ona veruje da bi dalje mogla nastupati. Posebna se pažnja posvećuje u tom kontekstu pojmu kritike. Detektuje se da je problem preživljavanja i legitimacije kritike u modernoj filozofiji isprva identifikovan sa pitanjem opstanka same filozofije. Filozofija koja se našla u defanzivi, a da još uvek nije izgubila sve iluzije o svojoj misiji, čini se da je u svojoj kritičkoj funkciji, tradicionalno shvaćenoj kao neprekidna i bespoštedna potraga za istinom, videla poslednju odstupnicu i sigurno pribežište. Sa političkim situiranjem, depatetizacijom, pa čak i abdikacijom te prosvetiteljske figure, izgleda međutim da se filozofskoj teoriji – doduše, u manjoj ili većoj meri preobraženoj – i dalje otvara prostor autonomnog kritičkog delovanja, koji ne bi bio lišen i neposrednih društvenih konsekvenci.
ANEGDOTE O POZNATIMA
MIROSLAV ANTIĆ
Na jednom književnom sastanku u Novom Sadu, za domačina određen je Miroslav Antić. On je primio goste u svom ateljeu, na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde je tada živeo sa drugom ženom (prvoj je ostavio troje dece i stan). Mika i njegova mlada supruga počastili su pićem i stavili ćevape i ražnjiće na roštilj. Da bi stvorio vedro raspoloženje, Dragan Lukić je, iako potpuno trezan, počeo da oponaša pijanca. Kad je razbio jednu rakijsku čašu, Mika Antić ga je žestoko izgrdio. Nastala je mučna atmosfera i svi su se razišli pre nego što su ražnjići i ćevapi bili pečeni. Shvatili su zašto je Mika tako reagovao – njemu je, kao hroničnom alkoholičaru, bilo zabranjeno da pije alkohol, pa je zavidljivo gledao kad drugi piju, a pogotovo kad lumpuju.