Adornovo pismo Horkhajmeru
Maksu Horkhajmeru, za njegov sedamdeseti rođendan, 14. februar 1965.
Maks,
… Tokom prijateljstva dugog preko četrdeset godina, naši životi postali su toliko isprepletani, da bi svaki pokušaj da kažemo nešto jedan o drugom, izvan tog odnosa, poricao ono što zaista treba izraziti, naime, naš zajednički život. Njega ništa nije moglo podriti, nikakvi psihološki razlozi, sukobljena stremljenja ili razlike u sklonostima. Od tebe sam naučio šta znači solidarnost, ideja koja je iz politike procurila u privatni život i zato sada poveravam svoju zahvalnost tvojoj razboritoj prirodi, da u njoj pronađe sigurno utočište. Ono što je ideju solidarnosti činilo tako snažnom za nas, odavno je iščezlo iz politike, kao i mogućnost spontanosti. U tebi, sećanje na nju nastavlja da živi. Mi smo krajnje slobodni, ti i ja, od iluzije da bi privatna osoba mogla u izolaciji postići ono u čemu nije uspela u javnosti, posebno u epohi rešenoj da likvidira privatnu sferu. Ali ako je privatno, tvrdoglavo ušančeno u posebnom, zaslužilo takvu sudbinu, još uvek se možemo nadati da ono, dok nestaje, može steći pravo na ispunjenje. Zaostalo za silovitim napredovanjem istorije, ono u svojoj nemoći ipak otelovljuje otpor prema tom kretanju, prema svemoćnoj sili postojećih okolnosti. To je ono što je naše prijateljstvo značilo od samog početka, a da toga nismo bili svesni. To je razlog zašto ne mogu jasno razdvojiti naš objektivni rad i naše privatne živote.
… Razumeo si život sa svim njegovim nevoljama, ali i njegovu zamršenost. Kao čovek koji je mogao da vidi samo srce mašine i hteo da ga promeni, bio si rešen, ali i sposoban da insistiraš na svom stavu, bez ikakvih ustupaka. Sposobnost da kritički preispitaš princip samoodržanja i da ga u isto vreme iskoristiš radi sopstvenog samoodržanja – to je bio živi paradoks za koji su pružao primer. Decenijama kasnije, u izgnanstvu, rekao si nešto što nikada nisam mogao da zaboravim: da je upravo nama, koji smo bili pošteđeni, bilo mesto u koncentracionom logoru. Ta tvrdnja je bila nerazlučivo povezana s tvojom voljom da preživiš. Filozofski, ona je izvirala iz paradoksa da si odbacivao metafizičku nadu, skoro kao neki prosvetitelj iz XVIII veka, ali bez trijumfalne poze čoveka koji stoji s nogama čvrsto na zemlji, već s neizmernom tugom. Naime, šta god da te je navelo na pobunu protiv pozitivne metafizike i samo je moralo biti metafizičko, nadahnuto mogućim odbacivanjem postojeće stvarnosti, koje si očekivao i nastavljaš da očekuješ svakog časa.
… Mnogi su primetili da ljudi čiji je odnos prema nadi slomljen – a nada može delovati samo kao slomljena, kao tajni izvor energije misli, nikada direktno – stiču naglašen odnos prema sreći, kao prema nečemu što nikada ne nastupa. Ono što me je od samog početka zadivilo kod tebe bila je ta veza koju si napravio između ideje o pravdi među ljudima kao celini i uvažavanje sreće svakog pojedinca, bez i najmanjeg traga onog odricanja koje je zagađivalo shvatanje filozofske dubine tokom cele njene istorije. Dva događaja iz našeg ranog druženja ostala su mi u sećanju i imala veći pedagoški uticaj na mene od svega ostalog što sam ikada naučio ili se urezalo u mene. Jednom prilikom smo pričali o filozofu koji je bio pogođen progresivnom paralizom, ali koji je nastavio da radi sve do samog kraja, sa zadivljujućom energijom, tako što je diktirao znake pokretima jednog prsta, poslednjeg uda koji je bolest poštedela. Pod uticajem buržoaskih predrasuda, insistirao sam da njegova bolest nije bila sifilističnog porekla. Strastveno si tvrdio da je to nebitno. Čak i ako se čovek sam inficirao, to nije moglo umanjiti njegovu vrednost, niti značaj njegovog dela. Tvoja reakcija mi je omogućila iznenadan uvid u svu neistinitost onog starog ocrnjivanja zadovoljstva, što je ideja koja je kasnije postala jedna od naših teoretskih tema…
… Od tebe sam naučio da težnju za promenom ne treba slediti tako što ćemo se odricati od vlastite sreće. Ta ideja je izlečila teorije o društvu od mržnje koja ih inače zagađuje i vuče unazad, u ponor večite istovetnosti.
… Od tebe sam naučio da uvažavam značaj negacije, u nerazblaženoj formi, koju je umetnost stalno u iskušenju da trivijalizuje svojom formalnom prirodom, kao postulat postojećih slika. Bez nihilističke komponente, utopija je bezazlena šala. Za uzvrat, ili tako makar zamišljam, od mene si naučio da bez elementa prevazilaženja utopija ili čak istina makar najmanje rečenice ne bi postojala. Direktnije rečeno, napetost koju smo celog života hteli da razrešimo neiscrpna je, zato što i sama predstavlja onu neuhvatljivu i osetljivu istinu koju smo uzalud pokušavali da izrazimo.
… U tvom slučaju, to znanje bilo je osnova tvog osećanja uzaludnosti; da sama stvar kojom se hrane sva sreća i sva istina ne postoji. U duh kritike beskompromisno si uneo utopijski impuls, ali bez ijedne afirmativne utešne ideje, čak i bez ikakvog poverenja u budućnost, koja ionako ne bi mogla da nadoknadi sve patnje iz prošlosti. Nikada nisam mogao da se suprotstavim tom uverenju, osim pitanjem da li ta neumoljiva logika koja te je vodila tim putem nije i sama svoju supstancu crpela iz onoga što je isključivala. Na to pitanje nismo bili u stanju da odgovorimo, ništa manje ili više od ostalih.
… Čak i najdublje i najistinitije misli, osećao si, odnosi vetar; trajnost objektivnih ideja je iluzija kojom prkosimo tami zaborava. Nikada nisi duhu dodeljivao supstancijalnu realnost; tragao si za njegovom suštinom, istinom i slobodom, kroz njegovo samoporicanje. Tvoje osnovno osećanje bilo je ono o konačnoj nasumičnosti sveta. Ipak, to osećanje je okrenuto ka svemu što jeste, ka svemu što izranja iz tame, i obraća mu se, uprkos svim njegovim manama, s ljubavlju ništa manjom od jeze koju osećaš zbog prirode postojeće stvarnosti, koju uprkos svemu voliš.
… Na najdubljem nivou, ovaj opšti sistem te užasava zato što, u skladu sa sopstvenim principima, nezaustavljivo stremi sopstvenoj destrukciji. U pravednom društvu razmena neće biti samo ukinuta nego i ostvarena; svako će dobijati svoj deo, koji mu razmena danas obećava samo zato da bi mu ga uskratila.
… Sloboda koju asociram s tobom može se meriti samo sa otporom koji podrazumeva; ona je istovetna sa odlučnošću, s neotuđivom odanošću bez zakletve. Samo ljudi snažnog ega, što znači slobodni ljudi, mogu biti istinski odani. Kant je pokušao da izrazi suštinu slobode živih bića kroz svoje učenje o pojmljivom karakteru. Po njemu, ta sloboda je sposobnost da „damo sebe“. Ona čini deo života, a opet je sve samo ne puko postojanje. Tu ideju, koju je u njenom čistom obliku nemoguće pojmiti, nalazim oličenu u tebi; to nije iluzija. Ljudi su više ono što bi mogli biti, svoj potencijal, nego ono što stvarno jesu. To „više“ nije apstrakcija. Ono se sporadično javlja, uvek iznova, čak i u onome što stvarno jesmo. Nismo u potpunosti proizvodi tog gospodarenja prirodom koje smo razvili i nametnuli svetu, a na kraju i samima sebi. Taj višak zrači iz tebe i u tebi se stalno obnavlja. (…)
Objavljeno kao otvoreno pismo u Die Zeit, no. 7, 12. februara 1965, str. 32, AGS, vol. 20.1, str. 155ff. Odgovor je objavljen u Die Zeit, 25. marta 1965.
Prevod i korektura: AG i bata Neša, uz pomoć Slavice M, oktobar 2009.
Tags: adorno > frankfurtska škola > horkhajmer > horkheimer > kritička teorija
Comments
Leave a Reply