Žan Bodrijar – ZAŠTO TEORIJA
Upravo sada jezik i teorija menjaju smisao. Umesto uloge načina produkcije, igraju ulogu načina nestajanja, baš kao što je Objekt postao način nestajanja subjekta. Ulogu zagonetke ne igra više analiza: ona pokušava da zagonetku objekta sačuva zagonetkom govora.
Ne bi trebalo da teorija ima za cilj odražavanje Stvarnog, niti da s njim stupa u odnos kritičke negativnosti. To je bila pobožna želja dugo ponavljanog Prosvetiteljstva, a on još uvek upravlja moralnim položajem intelektualca. Danas, pak, ova tako lepa dijalektika izgleda da je razrušena. Čemu služi teorija? Ako se Svet ne može uopšte pomiriti sa pojmom Stvarnog koji mu je nametnut, teorija onda zacelo ne postoji da to ponovo izmirila, nego je, obratno, tu da bi zavela, da bi Stvari iščupala iz njihovog stanja, da bi ih prisilila na izvesno neuskladivo nadpostojanje sa onim što je Stvarno. I ona ih upravo pribira unutar jednog proročkog samoništenja. Ako govori o nadilaženju ekonomije, sama neće postati ekonomija govora. Sebe mora učiniti preteranom i žrtvenom, da bi govorila o preteranom i o žrtvi. Mora sebe simulirati da bi zborila o simulaciji, i koristiti istu strategiju kao i njen objekt. Ako priča o zavođenju, mora sebe načiniti zavodnicom i upotrebiti ista lukavstva. Ako više ne pretenduje na govor istine, tada mora da uzme na se oblik Sveta iz kojeg se istina povukla. Tada čak postaje sopstveni objekt.
Teorija ne bi trebalo da bude u položaju izazivača Stvarnoga. Štaviše, njihov odnos je odnos suparnistva i poštovanja. Jer ono Stvarno i samo je suparnik teoriji. Ne kao nekakvo objektivno stanje Stvari, nego kao radikalna granica analize, preko koje joj se više ništa ne potčinjava, i o čemu više ništa nema da se kaže. Isto tako, teorija je načinjena najpre zato da ne bi bila pokorna Stvarnome, čiju nedostupnu granicu i predstavlja. Nepomirljivost teorije i Stvarnoga, korolar je nepomirljivosti
subjekta i njegovih sopstvenih ciljeva. Svi su pokušaji mirenja varke, osuđeni na neuspeh.
Teorija se ne može zadovoljiti opisom i analizom, neophodno je da se i sama dogodi u universumu koji opisuje. Za to je potrebno da stupi u istu logiku i ubrza je. Potrebno je da se otme svakoj referenciji i da svoju gordost ostavi za budućnost. Treba da obrađuje vreme, makar po cenu namerno iskrivljavanja trenutne istine. U tome valja da sledi model povesti. Povest je doista izmakla stvari iz njihove prirode i njihovog mitskog početka kako bi ih okrenula u vremenu. Danas ih moramo istrgnuti iz njihove istorije i oteti njihovim ciljevima, kako bi se opet zahvatila njihova zagonetka, njihov nepovratni hod, njihova kob.
Sama teorija mora da predvidi svoju sudbinu. Jer valja za svaku misao unapred sagledati nepoznate sutrašnjice. Na svaki način je misao zavetovana svom preokretu, lutanju, smicalici. Bolje je dakle da se sama preokrene, da preokrene samu sebe. Ukoliko pretenduje na nekakav efekt istine, mora mu izmaći vlastitom kretnjom. Zato se i piše. Ukoliko misao ne predvidi svoj preokret vlastitim pisanjem, onda će se time pozabaviti Svet, vulgarizovanjem, spektaklom, ili ponavljanjem. Ako istina ne umakne sebi, Svet će je smotati na najrazličitije načine, nekom vrstom objektivne ironije, ili, pak, iz osvete.
Još jedanput: čemu služi reći da Svet jeste ekstatičan, da jeste ironičan, da je objektivan – on jeste to, naprosto je to sve. Čemu služi kazati da on to nije? On to jeste u svakom slučaju. Čemu služi ne reći sve to? Ono što teorija može jeste da mu više ne veruje: Svet je objektivniji, ironičniji, zavodljiviji, stvarniji ili nestvarnji, šta znam? Njen je smisao samo u takvom pročišćenju. Njena razdaljina nije više razdaljina računa, nego egzorcizma. Njen znak je sudbinski, neumitniji od Stvarnog, znak koji bi stoga mogao možda da nas zaštiti od ove neumitne stvarnosti i objektivnosti Sveta, njegove raskoši koja, ukoliko smo lucidni, treba da nas razbesni svojim ravnodušjem.
Budimo stoici: ako je Svet koban, budimo od njega kobniji. Ako je ravnodušan, budimo od njega ravnodušniji. Valja Svet nadmašiti i zavesti ravnodušjem u najmanju ruku jednakim njegovom.
Nasuprot ubrzanju mreža i kola, tražiće se dakle sporost, inercija. Ipak, u istom kretanjju, potražiće se nešto još brže od komunikacije: izazov, suparništvo. S jedne strane inercija i tišina, s druge izazov i suparništvo. Kobno, opsceno, povratno, simboličko – nisu pojmovi, jer ništa ne razlikuje hipotezu od tvrđenja: iskaz o kobnom je i sam koban, ili nije. U tom smislu, to je odista govor iz kojeg se istina povukla (kao što neko povlači stolicu pod onim ko će na nju sesti).
A šta ako se Stvarnost raspada, pred našim očima? Ne u ništavilo, nego u nešto stvarnije od Stvarnog (trijumf simulakra)? I šta ako nas je moderni universum opštenja, hiperkomunikacije utopio, ne u besmisao, nego u ogromnu zasićenost smislom, tako da se hranimo njegovim uspehom – bez igre, bez tajne, bez distance? Ako je sav publicitet već apologija, ne nekog proizvoda, nego publiciteta? ako informacija ne ukazuje više na neki zbivanje, nego na promociju same informacije kao zbivanja? Ako Povest je još samo sećanje bez prošlosti, akumulativno a naprasno? Ako naše društvo nije više društvo “spektakla”, kako se govorilo 68-e, nego je, još ciničnije, društvo ceremonije? Ako je politika sve zastareliji kontinent, zamenjen vrtoglavicom terorizma, opštim uzimanjem talaca, to jest – samim oblikom nemoćne razmene? Ako sve te promene ne otkrivaju, kao što to neki misle, manipulaciju subjekata i mnenja, već logiku bez subjekta gde se mnenje gubi u fascinaciji? Ako pornografija označava kraj seksualnog kao takvog, posle čega je seksualno, pod vidom opscenog, sve preplavilo? Ako je nakon želje i ljubavi usledilo zavođenje, to jest vladavina objekta nad subjektom? Ako je strategija najednom zamenila psihologiju? Ako više nije reč o tome da se istina suprotstavi prividu, već da se privid uopšte uzme kao ono što je istinitije od istinitog? Ako nikakvo drugo ponašanje nije mogućno do ono koje uči, na ironičan način, nestajanju? Ako više nema preloma, nedoglednica i proboja, već samo nekakva prazna i jednolika površ bez dubine, bez prekida? I ako sve to nije ni entuzijazam, ni očaj, nego kob?
S francuskog preveo Novica Milić
Comments
Leave a Reply