franc kafka

Tamni Svet Franca Kafke

Franc Kafka je jedan od glavnih književnika 20. Veka koji je tokom svog života pridobio jako malo pažnje javnosti. Bavio se egzistencijalističkim temama kao što su otuđenje, anksioznost, dezorijentacija i apsurd. Kafku je teško staviti u kategoriju. Mnogi ljudi su pokušavali da čitaju njegova dela iz aspekta psihoanalize, egzistencijalizma, judaizma, marksizma i tako dalje, ali Kafka vešto izbegava svođenje svojih dela na jedan jedini pogled. Magija čitanja Kafke je u tome što svi dolazimo do sopstvenih tumačenja i da ne postoji jedno određeno ili istinito tumačenje.

Njegovo delo je toliko originalno da je termin Kafkijanski skovan da opiše atmosferu njegovog dela: košmarne, bizarne ili nelogične situacije. Kroz njegova dela vidimo kako se odigrava čudna mešavina zbunjenosti i stida nalik na snove, kao što je neki jednostavan zadatak koji se ispostavi da je toliko složen da izgleda da nema kraja, a pojam velike organizacije sa svojim neshvatljivim birokratskim sistemima o kojima piše, koji nevidljivo lebde nad svakim pojedincem, i imaju potpunu vlast nad nečijim životom.

Život Kafke

Kafka je bio romanopisac koji je govorio nemačkim jezikom, rođen 1883. Godine u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, glavnom gradu Kraljevine Češke, tada u sastavu Austrougarske imperije, a danas glavnom gradu Češke.

Kafkino detinjstvo bilo je usamljeno, često se osećao kao autsajder. Osećao se otuđenim od društva, prvo kao Jevrejin u vreme rastućeg antisemitizma, a drugo kao govornik nemačkog u pretežno češkom govornom području.

Njegov otac je bio sposoban čovek, izrastajući iz siromašne i neobrazovane porodice stvara uspešan posao i postaje značajan element u Kafkinim spisima: snažan, samouveren i veliki autoritet, za razliku od stidljivog i krhkog Kafke. Njegov otac nije bio previše entuzijastičan prema njegovom književnom radu. Želeo je da Franc krene njegovim stopama i ostvari se kao mali preduzetnik – biznismen. Ovakva razlika u mišljenjima i očekivanjima stvara sukobe među njima dvojcom. Kafka kasnije piše dosta dugačko pismo o emocionalno uvredljivom liku svog oca, koje mu nikada nije isporučeno.

„Najdraži oče, nedavno ste me pitali zašto tvrdim da vas se bojim. Kao i obično, nisam uspeo da smislim bilo kakav odgovor na vaše pitanje, delom iz samog razloga što vas se plašim, a delom zato što bi objašnjenje razloga za ovaj strah značilo da ulazim u mnogo više detalja nego što bih mogao. Iako sada pokušam da vam dam pismeni odgovor, on će i dalje biti veoma nepotpun.”

Franc Kafka, Pismo njegovom ocu

Kafka je, međutim, takođe jako cenio svog oca i divio se njegovoj vitalnosti i sposobnosti da se nosi sa životom, iako se u Kafkinom tonu mogla primetiti prikrivena ljutnja zbot toga što ga je otac terao na profesiju koja mu nije odgovarala i u kojoj se naprosto nije video.

Kafka je stekao zvanje doktora prava i pohađao je obaveznu jednogodišnju neplaćenu obuku za advokata za građanske i krivične sudove. Kasnije se zaposlio u osiguravajućoj kući. Naporno radi i brzo biva unapređen. Međutim, dugo radno vreme ga počinje nervirati. On želi da ima više vremena za pisanje i čitanje. U priči “Posejdon”, Kafka zamišlja boga mora toliko zatrpanog administrativnom papirologijom da nikada ne može da jedri ili pliva. Njegov kancelarijski posao bio je prepreka njegovom pravom pozivu pisca, kojim bi se često bavio do kasno u noć. Napisao je:

„Moj život se sastoji, i uglavnom se uvek sastojao od pokušaja pisanja, uglavnom neuspešnih. Ali kada nisam pisao, odmah sam bio ravan kao pod, prikladan kanti za otpatke. Moja energija je uvek bila jadno slaba.”

Franc Kafka, Pisma Felisu

Kafka je u kancelariji ispunjavao svoje spoljne dužnosti, ali ne i unutrašnje, a te neispunjene dužnosti su prerasle u trajnu muku.

„Svako od nas ima svoj način izlaska iz podzemlja, moj je pisanjem. Zato je jedini način na koji mogu da nastavim, ako uopšte, pisanjem, a ne odmorom i spavanjem.”

Franc Kafka, Pisma Felisu

Za Kafku je pisanje bilo oblik molitve. U 29. godini, Kafka je doživeo kreativni ispad i napisao “Presudu” u jednom dahu, kako bi se reklo. Koliko god mračna priča bila, u kojoj otac glavnog junaka osuđuje sina na smrt utapanjem, Kafka ju je opisao kao potpuno otvaranje tela i duše, svojevrsno krštenje, smrt i ponovno rođenje. U ovom trenutku osećao se kao da je pronašao sebe i prihvatio sebe kao pisca. Kafka je pisao pre svega za sebe iz unutrašnje prisile, ali ono što je napisao postalo je, gotovo slučajno, od svetskog značaja.

Kafka je imao razne neuspešne ljubavne veze sa ženama, a činilo se da je tek na kraju svog života pronašao tračak mira. Patio je od socijalne anksioznosti i niskog samopouzdanja (naročito zbog svog tela). Ponekad je verovao da ga ljudi smatraju fizički odbojnim. Takođe je imao česte migrene, nesanicu i druge tegobe. Pokušao je da se suprotstavi tome držeći se stroge dijete i baveći se fizičkim aktivnostima. Ponekad je razmišljao i o samoubistvu.

„Život je samo strašan; Osećam to kao malo ko drugi. Često – i u sebi možda sve vreme – sumnjam da li sam ljudsko biće.”

Franc Kafka, Pisma Felisu

Godine 1917-te Kafki je dijagnostifikovana tuberkuloza, u to vreme neizlečiva bolest. Godine 1924-te, u dobi od 40 godina, Kafka više nije mogao da se hrani jer mu se stanje od tuberkuloze pogoršalo. Umire od gladi. „Postoji beskonačna nada“, kaže nam Kafka, „samo ne za nas“. Priča se da je njegov otac gorko plakao na njegovoj sahrani.

Kafka je za života objavio samo nekoliko priča. Jedna od njegovih poslednjih kratkih priča bila je “Umetnik gladi”, priča o umetniku koji bi par nedelja sedeo u kavezu i ostao bez hrane, dok bi se gledaoci okupljali i posmatrali ga, mnogi su i posumnjali da vara – što bi umetnika brzo razljutilo. Na kraju je postao potpuno ignorisan od strane javnosti. Pre nego smrti, izvinjava se i kaže da mu se nikada niko nije trebao diviti, jer je jedini razlog zbog kojeg je postio i ostao gladan bio to što nije mogao da nađe hranu koju voli.

Većina Kafkinog dela je ostaje neobjavljena. Tokom života, piše zanosno i neuredno, revidirajući prilično malo, ali prestajući kada se činilo da autentičnost više nije prisutna, ili ostavljajući svoja dela u „otvorenom“ stanju. Nedovršenost je kvalitet njegovog rada, aspekt njegove originalnosti. Slavu nikada nije smatrao važnom.

„Pre mnogo godina… prešao sam preko želja koje sam želeo da ostvarim u životu. Otkrio sam da je najvažnija ili najugodnija bila želja da se stekne pogled na život (i… da u to pismeno ubedim druge), u kojem bi život, zadržavajući prirodnu punoću uspona i pada, istovremeno bio ne manje jasno prepoznato kao ništa, san, mutno lebdenje. Lepa želja, možda, da sam je poželeo s pravom.”

Franc Kafka, Sveske (15. februar 1920)

Kafka sva svoja nedovršena dela ostavlja svom prijatelju Maksu Brodu, kolegi studentu prava, sa izričitim uputstvima da ih spali i ne pročita. Brod, koji je u svoje vreme bio uspešan i plodan pisac, odbija to da učini, on shvata da Kafka nije običan talenat, već genije. On uviđa vrednost Kafkinog praktično nepriznatog dela i odlučuje da ono mora biti objavljeno. Brod je nekada davno rekao Kafki, da se on nikada neće moći otarasiti svojih dela.

Brod zatim piše prvu Kafkinu biografiju 1937. godine i spašava Kafkina nedovršena dela kada beži iz Praga u Tel Aviv, bez novca i sa samo jednim koferom u ruci. Počinje da uređuje i organizuje sva Kafkina dela, a zatim ih i objavljuje. Kafkino jedinstveno delo brzo privlači pažnju publike širom sveta.

Iako Kafka možda izgleda kao mračna i sumorna osoba, Brod ga zapravo opisuje kao jednog od najzabavnijih ljudi koje je upoznao i koji je posedovao odličan smisao za humor, iako je to bilo primetno samo u krugu prijatelja, a ne i u velikoj gomili. To se takođe može videti u mnogim njegovim delima, koja su često mešavina tragedije i suptilne komedije. Kafka je svoje delo čitao naglas prijateljima, ponekad se smejući tako jako da nije mogao da nastavi da čita.

„Kafkina komedija je uvek i tragedija, a ova tragedija je uvek ogromna i puna poštovanja… zaista centralna Kafkina šala – je da užasna borba za uspostavljanje ljudskog sopstvenog duha rezultira sopstvenim duhom čija je ljudskost neodvojiva naspram te užasne borbe. Da je naše beskrajno i nemoguće putovanje ka kući u stvari naš dom.”

Dejvid Foster Volas, govor o „Metamorfozi: Novi Kafka“

Fokusiraćemo se na tri Kafkina najpopularnija dela: Metamorfoza, Suđenje i Zamak.

Metamorfoza (1915)

Metamorfoza je kratka priča objavljena 1915. godine i najpopularnije je od svih Kafkinih dela. Počinje jednom od najznačajnijih uvodnih linija u književnosti:

„Dok se Gregor Samsa budi jednog jutra iz neugodnih snova, nalazi sebe pretvorenog u svom krevetu u monstruoznu gamad.”

Franc Kafka, Metamorfoza

Glavni junak, Gregor, trgovački putnik, metamorfoziran je u ogromnog insekta, ali je i dalje zadržao svoju ljudsku svest. On misli da je sve to san i ponovo pokušava da zaspi, ali i dalje ne može da zaspe i počinje da razmišlja o svojoj napornoj putničkoj karijeri, gde nije u stanju da uspostavi prijateljske odnose jer je uvek u pokretu. Želi da napusti posao, ali ne može, jer je on taj koji prehranjuje porodicu. Gregor je već bio otuđen i pre svoje transformacije. Sada je njegovo otuđenje još primetnije. On je čovek zatvoren u neljudskom telu. Ovaj način pisanja odražava Kafkina lična osećanja o sebi.

Gregor shvata da je prespavao i da kasni na posao, ali ne može da ustane iz kreveta. Kontrast između izuzetne situacije Gregorove transformacije i običnih termina koje on koristi da bi je opisao (insekt koji pokušava da stigne na posao), stvara osećaj apsurda.

Njegova majka kuca na vrata, ali dok on pokušava da progovori, on škripi i mumlja i njegove reči deluju nerazumljivo. Porodica sumnja da je možda bolestan i mole ga da otključa vrata. Posle mnogo napora, Gregor se vuče po podu i ustima otvara vrata, povređujući se. On počinje da drži govor upravniku kancelarije koji mu je došao u posetu, ali isti biva užasnut i beži. Gregorova porodica je takođe prestravljena, i on biva odveden u svoju sobu.

Porodica počinje da preuzima odgovornost i daje prioritet pronalaženju posla, dok su pre Gregorove transformacije srećno uzimali njegov novac, iako više nije bilo tople ljubavi zauzvrat. Oni su bili paraziti – iako se Gregor nikada nije žalio na to.

Gregor saznaje da ne može da jede svežu hranu koju je donela njegova sestra, i da ima apetit samo za pokvarenim ostacima hrane. Takođe preferira tamnije prostore i uživa da puzi po zidovima i plafonu. Međutim, on je istovremeno vezan za svoju porodicu i za deo stvari iz svoje sobe, koju porodica pokušava da ukloni.

Gregor pokušava da pomiri svoje ljudske emocije i istoriju sa fizičkim porivima svog novog tela, čineći ga da se spolja ponaša sve više kao insekt.

Porodica počinje da raspravlja da li je Gregor još uvek čovek i ako jeste, u kom obliku. Čovek može zamisliti nekoliko stvari koje su frustrirajuće od toga da ste zaglavljeni u vanzemaljskom telu, a da niste u mogućnosti da saopštite svojoj porodici da ste i dalje upravo ono što ste nekada bili. Ovo stvara uznemirujuću psihološku distancu između njegovog uma i njegovog tela.

Porodica razmišlja o:

„… njihov potpuni očaj i pomisao da ih je zadesila nesreća za razliku od bilo čega što je doživeo bilo ko drugi koga su poznavali ili sa kim su bili u srodstvu.

Franc Kafka, Metamorfoza

Njegov otac ponavlja „Kad bi samo mogao da nas razume“, ukazujući da još uvek postoji nada da će Gregorov um ostati netaknut. Majka ga zove svojim nesrećnim sinom. Gregor misli:

„Ne mogu da te nateram da razumeš. Ne mogu nikoga naterati da razume šta se dešava u meni. Ne mogu to ni sebi da objasnim.”

Franc Kafka, Metamorfoza

Međutim, njegova sestra ubeđuje roditelje da je on parazit, neprijatnost koja samo još više pritiska njihovu finansijsku situaciju. Ona kaže da ništa od Gregora ne postoji u insektu, i da bi ih pravi Gregor razumeo i otišao sam od sebe, puštajući ih da nastave sa svojim životom i da ga se sećaju s poštovanjem.

Gregor je sve više zanemaren od porodice, jedva jede hranu i dešavaju mu se i razne povrede na telu.

„S emocijom i ljubavlju se setio svoje porodice… osećao je da mora da ode još snažnije od svoje sestre… Gledao je kako je napolju polako počelo da biva svetlo… a poslednji dah mu je slabo tekao iz nozdrva.”

Franc Kafka, Metamorfoza

Priča se završava tako što porodica nakratko oplakuje gubitak, a zatim uzima slobodan dan od posla. Toplo sunce stvara izražen kontrast u odnosu na mračni i skučeni stan, stvarajući osećaj nade za budućnost.

Suđenje (1925)

Suđenje je roman koji je objavljen posthumno 1925. godine, Kafka ga je ostavio u neuređenim poglavljima, a konačna verzija romana ostaje nepoznata. Poglavlja kakva ih imamo danas su redosled u koji ih je Brod stavio.

„Mora da je neko izneo lažnu optužbu protiv Josefa K., jer je uhapšen jednog jutra, a da nije učinio ništa loše.

Franc Kafka, Suđenje

Ujutro na svoj trideseti rođendan, protagonista Josef K., bankovni administrator, budi se i zateče dva čudna muškarca u crnim odelima kako ulaze u njegovu sobu. Čuje kako nadzornik iz susedne sobe viče njegovo ime. Ovo je početak ispitivanja gde K., navodi da je optužen za neutvrđeno i nepoznato krivično delo. K. ne zna ko ga je optužio ni nadležni organ koji bi trebao da vodi slučaj. Nadzornik mu kaže da su on i ostali od manjeg značaja i da ne znaju ništa o njegovom slučaju, već su ih samo poslali pretpostavljeni.

Međutim, dok je K. uhapšen, on može slobodno da ide na posao i neće biti sputan u svom normalnom načinu života. K. je telefonom obavešten da će biti održano kratko ispitivanje njegovog slučaja. Nije pozvan da se pojavi ni u jednom određenom momentu, već mu je dat samo mali detalj o lokaciji.

Naravno, ima velikih problema da pronađe sud, ide sprat po sprat tražeći sobu, u zgradi nalik lavirintu. Prema njemu su se ophodili sa naročitim nemarom i ravnodušnošću. Kada je napokon našao mesto na tavanu, biva izgrđen što kasni. K., navodi:

„Nema sumnje da iza svih izjava ovog suda, a samim tim i iza mog hapšenja i današnjeg ispitivanja, stoji velika organizacija. Organizacija koja ne samo da zapošljava korumpirane nadzornike, lažne nadzornike i istražne sudije, za koje se najbolje može reći da su skromni službenici, već je podržano od strane pravosuđa najvišeg ranga sa svojom neizbežnom ogromnom svitom službenika, sekretara, policijskih oficira, i drugih pomoćnika, možda čak i dželata. A svrha ove velike organizacije, gospodo? Uhapsiti nedužna lica i pokrenuti postupke protiv njih koji su bespredmetni i uglavnom, kao u mom slučaju, neubedljivi.”

Franc Kafka, Suđenje

  1. On je opterećen apsurdnim zadatkom da se brani, a ne zna za šta se uopšte treba da brani. Saznaje da su pravne knjige koje se nalaze na sudu bile pune nepristojnih slika, to su bili ljudi protiv kojih mu je suđeno. Čovek ne može a da ne padne u dubinu očaja kada naiđe na prepreke koje ne može da savlada. Hijerarhijska struktura suda bila je beskrajna i van iniciranih razumevanja. Ponekad se čovek jednostavno oseća začuđeno što je prosečan životni vek dovoljno dug za sticanje količine znanja koja je potrebna da bi se sa bilo kojim stepenom uspeha radilo protiv velike organizacije. Kvaka je u tome da, ako ne poznajemo zakon, očigledno smo krivi. 
  2. On je i dalje morao da radi u banci. Kada K. poseti Titorellija, sudskog slikara koji dobro poznaje zakone i procese u sudovima, pokazuje mu sliku sudije koji će njemu suditi. Iza sudije je lik Pravde koja je ujedno i boginja Pobede. Međutim, čini se da vaga nije izbalansirana. K., pogleda bliže i primećuje da zaista liči na boginju lova. Kafka nas navodi da mislimo da se sud koji kaže da se bavi pravdom, zapravo bavi lovom krivca i trijumfom nad njim.

Dok je K. nevin, Titoreli priznaje da kada se neko smatra krivim, sud se nikada ne može ubediti da promeni svoje mišljenje, a najviši sud je svima nedostupan.

Sud je potpuno nepropustan za dokaze. Međutim, nepropustan samo za dokaze koji se iznose pred sudom. Ne postoji definitivna oslobađajuća presuda, odnosno ne može se osloboditi od optužbe za krivično delo, ali se ličnim uticajima može produžiti konačna kazna tako da se čini da je slobodan, privremeno slobodan. Sud nikada ne zaboravlja. K. tek treba da se sasluša, da se održe sednice, da se predmet stalno saslušava, da se spolja vidi da se nešto dešava. Sve je to velika predstava.

K-ov advokat je takođe nesposoban, obećavajući mu uspeh, pozivajući se na napredak, ali i na ogromne poteškoće sa kojima se njihov rad i odbrana suočava.

Prvo se pojavljuje u katedrali, gde je trebalo da bude u pratnji važnog klijenta. Međutim, čovek se nikada ne pojavljuje. Pada noć, i dok on odlazi, sveštenik viče njegovo ime. To je zatvorski kapelan, koji mu kaže da je pozvan i da se njegova krivica sada smatra dokazanom činjenicom.

Sveštenik mu ispriča priču:

„Pred zakonom stoji vratar. Kod ovog vratara dolazi čovek sa zemlje i traži ulazak u zakon. Ali vratar kaže da mu sada ne može dozvoliti ulazak. Čovek razmisli i onda pita da li to znači da će mu kasnije biti dozvoljeno da uđe. „Moguće je“, kaže vratar, „ali ne sada. … „Ako ste u tolikom iskušenju, samo pokušajte da uđete uprkos mojoj zabrani. Ali imajte na umu: ja sam moćan. A ja sam samo najniži vratar. Ali iz sobe u sobu stoje vratari, svaki drugi moćniji od prethodnog. Sam aspekt trećeg je više nego što mogu da podnesem.” Ovakve poteškoće čovek sa sela nije očekivao; zakon bi trebalo da bude dostupan svima i u svako doba… on odlučuje da bi bilo bolje da sačeka dok ne dobije dozvolu da uđe… Tu sedi danima i godinama… Konačno mu vid slabi i ne zna da li je stvarno sve tamnije oko njega ili ako ga oči varaju. Nekako uspeva da u mraku razlikuje sjaj koji neprolazno izbija iz vrata.”

Franc Kafka, Suđenje

On stari i slabi, a svo vreme provedeno u čekanju sažima se u jedno pitanje, još ne postavljeno vrataru:

„Ali svi teže zakonu“, kaže čovek. „Kako to da svih ovih godina niko osim mene nije tražio prijem?“

Franc Kafka, Suđenje

Vratar, koji shvati da je čovek došao do kraja života, viče:

„Ovde niko drugi nije mogao da dobije pristup, ovaj ulaz je bio namenjen samo vama. Sada ću otići i zatvoriti ga.”

Franc Kafka, Suđenje

Čovek nikada ne pokušava da uđe na vrata, već čeka dozvolu. Međutim, vratar mu govori da je na njemu da li će da uđe ili ne, ali da će naići na otpor i da se mora boriti. Jedno tumačenje je  da je izabrao da sluša varljivog čuvara umesto sebe. Drugo tumačenje je da nije čovek kriv, njegova inhibicija je kritika birokratije, moći vlasti i otuđenja savremenog čoveka. Da je prošao pored vratara, morao bi da se suoči sa drugim, moćnijim vratarom, i tako dalje – do beskonačnosti. Šta god da je tumačenje, čovek je takođe video neugasivu svetlost koja izlazi iz tame vrata, signalizirajući da ipak možda postoji tračak nade.

Uveče, neposredno pre K-ovog trideset prvog rođendana, dva muškarca su došla u njegovu sobu. K., koji je znao koliko je sati, nije uzvratio. Odvode ga u kamenolom gde je hladnokrvno mučen i ubijen. Njegove poslednje reči bile su: “Kao pas!” kao da je stid trebalo da ga nadživi.

Roman se često čini košmarnim, nadrealnim i dehumanizirajućim, a istovremeno je i duboko realističan. To je proročanstvo distopijskog ili totalitarnog društva. Jutarnje kucanje na vrata koje počinje teror tokom čitavog romana predstavlja ono što nas sve čeka u svakodnevnom životu. Svi smo na suđenju. To je birokratija terora i birokratije koja karakteriše veliki deo našeg 21. veka, a koju je upravo Kafka definisao.

Ton romana proteže se u mehaničkoj i monotonoj ravnini. Kafka ne bi mogao da napiše ovaj roman da nije radio kao službenik osiguranja.

“Ne postoji ništa što će vas učiniti pesimistom brže od interakcije sa pravnim sistemom.”

Zamak (1926)

Zamak je poslednji Kafkin nedovršeni roman koji je objavljen posthumno 1926. U romanu, glavnog junaka K., geodeta, pozove zamak da izmeri zemljište, ali nema načina da mu pristupi.

On stiže u selo, ali mu nije dozvoljeno da tamo i ostane bez propusnice od strane misteriozne birokratske moći zamka. Pokušava sve. Pokušava da kontaktira vlasti zamka koje su ga u stvari pozvale, ali to nikako ne uspeva. Obavešten je da je greškom pozvan i da je po strani nesporazum. Niko ne zna šta rade službenici zamka, njihovi postupci nikada nisu objašnjeni. Seljani visoko cene službenike zamka, koji tvrde da su njihov rad i papirologija besprekorni. Ali činjenica da su K. pozvali kao grešku jasno govori da lažu i da postoje greške u sistemu.

Postoje velike sličnosti između “Zamka” i “Suđenja”. Obe ističu borbu glavnog junaka protiv velikog birokratskog sistema kome niko nema pristup i koji vlada svima. Zamak je svevideće oko koje se probija kroz društvenu masku vaše ličnosti. Mnogi tumače zamak kao našu potragu za Bogom, uključujući i Maksa Broda. Dvosmislenost je suština Kafkinog dela.

Zaključak

U jednoj paraboli, Kafka je napisao:

„Mnogi se žale da su reči mudrih uvek samo parabole i da nemaju nikakve koristi u svakodnevnom životu, koji je jedini život koji imamo. Kada mudrac kaže: ’Idi preko’, on ne misli da treba da pređemo na neko stvarno mesto, što bismo i inače mogli da uradimo da je trud vredan toga; on misli tamo na neko fantastično, nešto nama nepoznato, nešto što ne može preciznije da naznači, pa stoga ni najmanje ne može da nam pomogne. Sve ove parabole zaista žele da kažu samo da je nepojmljivo neshvatljivo, a mi to već znamo. Ali brige sa kojima se moramo boriti svaki dan: to je druga stvar.”

Kafka, O parabolama

Kafka nas vraća u stvarnost i govori nam da možda ne postoji magično mesto na koje možemo otići, da bismo se radovali životu i bili srećniji. On dalje piše:

„U vezi s tim jedan čovek je jednom rekao: Zašto tolika nevoljnost? Kada biste samo sledili parabole, i sami biste postali parabole i time se oslobodili svih vaših svakodnevnih briga.”

Drugi je rekao: Kladim se da je i to parabola.

Prvi je rekao: Pobedio si.

Drugi je rekao: Ali nažalost samo u paraboli.

Prvi je rekao: Ne, u stvarnosti: u paraboli ste izgubili.

Kafka, O parabolama

U ovoj paraboli o parabolama, ili metaparaboli, Kafka razmišlja o paradoksu života, da želi da veruje u „neverovatno ono tamo“ za razliku od prizemnog postojanja svakodnevnog života, ali istovremeno misli da je neshvatljiva ili nepristupačna teritorija.

Na kraju svog života, Kafka je postao duhovniji. Napisao je:

„Čovek ne može da živi bez trajnog poverenja u nešto neuništivo u sebi, iako i to neuništivo nešto i njegovo sopstveno poverenje u to mogu ostati trajno skriveni od njega.”

Franc Kafka, Zurauski aforizmi

Koliko god Kafkino delo izgledalo mračno, on brani pojedinca nad bezličnom birokratijom. Lekcije koje nas uči su da budemo iskreni i etični. Kada jednom pročitate Kafku, nikada ga zaista ne napuštate.

„Ako nas knjiga koju čitamo ne probudi udarcem u glavu, zašto je čitamo? … Potrebne su nam knjige koje nas pogađaju kao nesreća, koje nas duboko rastuže, kao smrt nekoga koga smo voleli više od sebe, kao da smo prognani u šume daleko od svih, kao samoubistvo. Knjiga mora biti sekira za smrznuto more u nama.”

Franc Kafka, Pismo Oskaru Polaku (27. januar 1904.)

Bilo je to ukratko o tamnom svetu Kafke, genijalca kojeg zamalo da nismo uspeli da upoznamo.

Izvori: vikipedija, goodreads

Koje je tvoje mišljenje o knjizi ili autoru? Podeli iskustvo sa ostalim čitaocima!

Ostavi ocenu i pomozi drugima*