knut hamsun

Ko je bio Knut Hamsun

Vođa neoromantičke pobune na prelazu vekova, izbavio je roman od sklonosti ka preteranom naturalizmu. Kada je imao tri godine, zbog siromaštva, porodica se preselila na farmu njegovog strica u Hamsund, blizu Hamareja, u severnoj Norveškoj, gde su radili za njegovog strica kao plaćeni radnici, obrađivali zemlju. Kada je imao devet godina, njegov ujak Hans Olsen ga je primio i odvojio od porodice, jer mu je bila potrebna pomoć u pošti koju je otvorio; tukao ga je, izgladnjivao, a

Hamsun je svoju hroničnu nervozu kasnije pripisivao načinu na koji se prema njemu ophodio majčin brat. Uspeo je da pobegne 1874. i vrati se u Lom, gde se narednih pet godina bavi raznim poslovima da bi preživeo: radio je kao prodavac, dostavljač, obućarski šegrt, zamenik lokalnog šerifa, čak i učitelj u osnovnoj školi. Dve godine posle bekstva postao je šegrt na Užaru i počeo da piše. Život mu je postao lakši nakon što je ubedio lokalnog biznismena Erazma Zalu da mu pruži velikodušnu finansijsku podršku kako bi mogao da se bavi književnim stvaralaštvom. Njegova najranija dela su pripovetke „Zagonetni čovek: ljubavna priča iz severne Norveške” (1877), za koje je inspiraciju crpeo iz sopstvenog životnog i radnog iskustva, i „Bjerger” (1878), u kojoj opisuje ljubav istoimenog pesnika za izvesnu Lauru, a koji se potpisao kao „Knud Pedersen Hamsund“, a koji će kasnije poslužiti kao osnova za roman „Viktorija“.

“VIKTORIJA: POVEST JEDNE LJUBAVI”

***

“O, ljubav je kao letnja noć pod zvezdanim nebom, opijena mirisom na zemlji. Ali zašto pušta mladića da ide skrivenim stazama, zašto pušta starca da u svojoj usamljenoj sobi stoji na vrhovima prstiju? Ah, ljubav pretvara čovekovo srce u vrt pečurki, bogat i bestidan vrt u kome stoje tajanstvene i drske pečurke.”

***

Oduvek je strastvena, mladalačka ljubav koju društvo iz bilo kog razloga (ne)podržava služila kao velika inspiracija piscima. Tako nastaje i “Viktorija: povest jedne ljubavi” kao pripovest o stvaranju najuzvišenijeg osećanja na svetu, kao kazivanje o večitim žrtvama na njenom oltaru, kao sećanje na još jednu grubo ugušenu ljubav ručerdama društva. Sa jedne strane, ona, Viktorija, ćerka bogatog vlastelina, a sa druge, on, Johan, (samo) vodeničarev sin.

Između njih ponor. Ponor zabranjene ljubavi, one koja je van svih normi i konvencija, one kojoj se ne smeju prikloniti, one koja odiše čežnjom, nedočekanim iščekivanjima i srušenim nadanjima. Ovom nevelikom knjigom po obimu, ali ogromnom po porukama koje nosi, Hamsun je opisao jednu iskrenu ljubav sa svim njenim nežnim titrajima, duševnim lomovima i naposletku, ugašenim odjecima.

Proveo je i nekoliko godina u Sjedinjenim Državama, putujući i radeći ono što je vredelo, pa je o tome napisao i knjigu koju je objavio 1889. godine. Ali slavom će ga krunisati tek Glad, čiji su se prvi odlomci anonimno pojavili u jednom danskom časopisu još 1888. godine, dve godine pre kompletnog romana, koji se dešava u Kristijaniji s kraja 19. veka (od 1925. ponovo u Oslu).

„GLAD“

Knut Hamsun je ovim romanom na velika vrata ušao u svetsku književnost. Radi se o modernom romanu napisanom nešto ranije i objavljenom 1890. godine. U to vreme Hamsun je imao skoro trideset godina. Dovoljno mlad i dovoljno iskusan za jedno takvo delo. Radnja prati bezimenog mladića koji živi u današnjem Oslu, povremeno piše članke za novine i jedva sastavlja kraj sa krajem, odeća mu je pohabana, nema novca za kiriju, da stvari budu gore nema čak šta ni da jede. Ono malo novca koje dobija u zalagaonici ili za tekstove nije dovoljno za životnu egzistenciju. Hamsun je bar jednim delom pisao o sebi i to možemo videti iz samog opisa bezimenog. Roman je avangardan jer je pisan u prvom licu, istovremeno je i psihološki i filozofski. Osnovni problem našeg junaka je glad. On ne želi da iko zna za njegove probleme, naročito nepoznate osobe. Pred ljudima se ponaša po sistemu ”slamu jedi, čifte bacaj!”. Drugim rečima, predstavlja se kao osoba sigurna u sebe koja živi sasvim dobro. Ipak, glad koja ga muči a to se često dešava danima dovodi do njegovog neobičnog ponašanja, kao da mu na ramenima sede đavolčić i anđeo koji ga povremeno podbadaju. Pod uticajem đavolčića laže, lažno se predstavlja, izmišlja ljude i dogadjaje, obesno se ponaša prema ženama. Paradoksalno, anđeo ga navodi na apsurdno ponašanje. Odbija devojku koja ga voli (voli i on nju), novac do koga dolazi sasvim slučajno, ne zaradivši ga stvarno, nestaje u džepovima drugih na jedan neracionalan način. Svaki postupak stavlja pod skener moralnosti i pita se: Da li sam ispravno postupio? Ovo remek delo će se svideti onima koji vole Dostojevskog, postoji kod Hamsuna taj socijalni momenat kada piše o sirotinji.

Tomas Man ga je nazvao „potomkom Fjodora Dostojevskog i Fridriha Ničea“, Čarls Bukovski

„najvećim piscem koji je ikada živeo“, nobelovac Isak Baševis Singer „ocem savremene škole književnosti u svakom smislu“ od kojeg potiče „čitava moderna škola fikcije dvadesetog veka“. Svoju blistavu spisateljsku karijeru započeo je 1890.godine. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1920.godine za delo “Plodovi zemlje”.

“PLODOVI ZEMLJE”

Norveški nobelovac piše o plodovima zemlje. Kada je čovek bio jedno sa prirodom, kada je živeo život dostojan čoveka. Ovo je roman o prošlosti i sadašnjosti kao i o prirodi i civilizaciji. Hamsun, na jedan stilski neutralan način, pred nas stavlja sliku prapočetka sveta. U početku beše jedinka- Isak. U znoju lica svog stvaraše. Samim tim biva bogat, jer bogat je onaj koji ima Boga u sebi. Beše mu neophodna čovečica- i Bog stvori Inger. Ženu, nesavršenu kao i sve žene. Sklonu lutanjima, prevarama,strasnu. Ženu zečje usne koja ubija tek rodjenu kći zbog toga što vidi sebe u njoj. Hamsun ironično pokazuje kako civilizacija ne može da napreduje. Onog trenutka kad se čovek odvoji od sopstvenog tla, osudjen je na gubitak. Novi svet, Amerika, će ga progutati. Drugi deo romana je više posvećen liniji čedomorke i zavodnice Barbro, ženi vrednog, pomalo škrtog doseljenika Aksela. Opet, hamsunovski ironično, donekle mizogino, nacrtana je žena, Evina naslednica- ljubopitljiva, u dodiru sa gradom, ne vidi problem u čedomorstvu, čoveku zemlje se vraća kada više nema kud i kada su svi izlazi zatvoreni. I tada je koketna glumica. Kao zaključak se izvodi to da čovek je u potpunosti svoj samo onda kada je u dodiru sa korenima, kada je jedno sa prirodom. Jasna je piščeva poruka- nema budućnosti, ona je ostala u prošlosti. I zaista, glavni ženski likovi ove knjige samo sahranjuju muškarce u zagrljaje, svoju novorođenčad u zemlju, svoje žudnje u “svete knjige”, svoj karakter u svoju gordost i oholost.

***

“Čak i u ono doba kad je imao nesreću da kod nje ima sreće, ponekad bi ustuknuo pred njenim čudnovato ljutim i neljubaznim načinom. Ali ona je bila lepa i imala je te slatke časove, te ga je takoreći, sahranjivala u svoje zagrljaje.”

***

Hamsun se smatra „vođom neoromantične pobune na prelazu iz 20. veka“, sa delima kao što su

Misterije, “Pan”, “Krug se zatvara”, “Poslednje poglavlje” i njegova kasnija dela — posebno

„Nordlandski romani“ — bila su pod uticajem norveškog novog realizma, prikazujući svakodnevni život u ruralnoj Norveškoj i često koristeći lokalni dijalekt, ironiju i humor. Hamsun se smatra „jednim od najuticajnijih i najinovativnijih književni stilisti proteklih sto godina“ (oko 1890–1990). Bio je pionir psihološke literature sa tehnikama toka svesti i unutrašnjeg monologa i uticao je na autore kao što su Tomas Man, Franc Kafka, Maksim Gorki, Stefan Cvajg, Henri Miler, Herman Hese i Ernest Hemingvej. Isak Baševis Singer je Hamsuna nazvao „ocem moderne škole književnosti u svakom njegovom aspektu – njegovoj subjektivnosti, fragmentarnosti, upotrebi flešbekova, njegovom lirizmu. Čitava moderna škola fikcije u dvadesetom veku potiče od Hamsuna“. Avgusta 4. 2009. otvoren je centar Knut Hamsun u Hamaroju. Od 1916. godine, nekoliko Hamsunovih dela je adaptirano u filmove.

Koje je tvoje mišljenje o knjizi ili autoru? Podeli iskustvo sa ostalim čitaocima!

Ostavi ocenu i pomozi drugima*