Herman Hese je rođen u Kalvu u Nemačkoj, malom gradu u Švarcvaldu na jugozapadu zemlje. Njegovo poreklo je bilo neobično raznoliko; njegova majka, Mari Gundert, rođena je u Indiji od roditelja misionara, majke Francusko-Švajcarske i švapske Nemice; Heseov otac, Johanes Hese, rođen je u današnjoj Estoniji, koja je tada bila pod kontrolom Rusije; on je tako pripadao baltičkoj nemačkoj manjini i Herman je po rođenju bio državljanin i Rusije i Nemačke. Hese bi opisao ovu estonsku pozadinu kao snažan uticaj na njega i rano podstrek njegovom ranom interesovanju za religiju.

Da bi se dodalo na njegovu komplikovanu prošlost, njegov život u Kalvu prekinuo je šest godina života u Bazelu, u Švajcarskoj. Njegov otac se prvobitno preselio u Kalv da bi radio u Calver Verlagsverein, izdavačkoj kući u Kalvu koju je vodio Herman Gundert, a koja je bila specijalizovana za teološke tekstove i akademske knjige.

Johanes se oženio Gundertovom ćerkom Mari; porodica koju su osnovali bila je religiozna i eruditna, orijentisana na jezike i zahvaljujući Marijevom ocu, koji je bio misionar u Indiji i koji je preveo Bibliju na malajalam, fasciniran Istokom. Ovo interesovanje za istočnjačku religiju i filozofiju trebalo je da ima dubok uticaj na Heseovo pisanje.

Već u svojim prvim godinama, Hese je bio svojevoljan i težak za svoje roditelje, odbijajući da se povinuje njihovim pravilima i očekivanjima

Ovo se posebno odnosilo na obrazovanje. Dok je Hese bio odličan učenik, bio je svojeglav, impulsivan, preosetljiv i nezavisan. Odgajan je kao pijetista, ogranak luteranskog hrišćanstva koji naglašava lični odnos sa Bogom i pobožnost i vrlinu pojedinca. Objasnio je da se borio da se uklopi u pijetistički obrazovni sistem, koji je okarakterisao kao “usmeren na pokoravanje i razbijanje individualne ličnosti“, iako je kasnije naveo pijetizam svojih roditelja kao jedan od najvećih uticaja na njegov rad.

Godine 1891. upisao je prestižnu evangeličku teološku bogosloviju u opatiji Maulbronn, gde su studenti živeli i studirali u prelepoj opatiji.

Posle godinu dana tamo, tokom koje je priznao da je uživao u latinskim i grčkim prevodima i da je bio prilično dobar u akademskom obrazovanju, Hese je pobegao iz Bogoslovije i pronađen je na polju dan kasnije, iznenadivši i školu i porodicu. Tako je počeo period burnog mentalnog zdravlja, tokom kojeg je adolescent Hese poslat u više institucija.

U jednom trenutku je kupio revolver i nestao, ostavivši samoubilačku poruku, iako se kasnije tog dana vratio. Za to vreme, prošao je kroz ozbiljne sukobe sa svojim roditeljima, a njegova tadašnja pisma pokazuju da ga kritikuje protiv njih, njihove vere, establišmenta i autoriteta i priznaje fizičke bolesti i depresiju. Na kraju je maturirao u Gimnaziji u Kanštatu (danas deo Štutgarta), i uprkos obilnom opijanju i kontinuiranoj depresiji, položio je završni ispit i diplomirao 1893. sa 16 godina. Nije nastavio da dobije univerzitetsku diplomu.

Hese je sa 12 godina odlučio da želi da postane pesnik

Kako je priznao godinama kasnije, kada je završio školovanje, borio se da identifikuje kako da ostvari ovaj san. Hese je bio šegrt u knjižari, ali je dao otkaz nakon tri dana zbog kontinuirane frustracije i depresije. Zahvaljujući ovom izostanku, njegov otac je odbio njegovu molbu da napusti dom i započne književnu karijeru.

Hese je umesto toga, vrlo pragmatično, izabrao da uči kod mehaničara u fabrici tornja sa satom u Kalvu, misleći da će imati vremena da poradi na svojim književnim interesima. Posle godinu dana prljavog fizičkog rada, Hese je odustao od šegrtovanja da bi se u potpunosti posvetio svojim književnim interesima.

Sa 19 godina započeo je novo šegrtovanje u knjižari u Tibingenu, gde je u slobodno vreme otkrio klasike nemačkih romantičara, čije će teme duhovnosti, estetske harmonije i transcendencije uticati na njegova kasnija pisanja. Živeći u Tibingenu, izrazio je da oseća da je njegov period depresije, mržnje i samoubilačkih misli konačno prošao.

Godine 1899., Hese je objavio mali tom pesama, “Romantične pesme”, koje su ostale relativno neprimećene, pa čak i njegova majka nije odobravala zbog svog sekularizma. Godine 1899. Hese se preselio u Bazel, gde je naišao na bogate podsticaje za svoj duhovni i umetnički život. Godine 1904. Hese je dobio veliki uspeh: objavio je roman “Peter Camenzind”, koji je brzo postigao ogroman uspeh. Konačno je mogao da zarađuje za život kao pisac i da izdržava porodicu. Oženio se Marijom “Mijom“ Bernuli 1904. i preselio se u Gajenhofen na Bodenskom jezeru, i na kraju dobio tri sina.

Mlada porodica Hese postavila je skoro romantičnu životnu situaciju na obali prelepog Bodenskog jezera, sa seoskom kućom od drveta na kojoj su radili nedeljama pre nego što je bila spremna da ih smesti. U ovom mirnom okruženju, Hese je proizveo niz romana, uključujući “Ispod volana” (1906) i “Gertrudu” (1910), kao i mnoge kratke priče i pesme. U to vreme su dela Artura Šopenhauera ponovo stekla popularnost, a njegov rad je obnovio Heseovo interesovanje za teologiju i filozofiju Indije.

Stvari su konačno išle Heseovim putem

Bio je popularan pisac zahvaljujući uspehu Kamenzinda, odgajao je mladu porodicu sa dobrim prihodima i imao je širok spektar značajnih i umetničkih prijatelja, uključujući Stefana Cvajga i, još dalje, Tomasa Mana.

Budućnost je izgledala svetla; međutim, sreća je ostala neuhvatljiva, jer je Heseov domaći život bio posebno razočaravajući.

Postalo je jasno da su on i Marija neprikladni jedno za drugo; bila je neraspoložena, raspoložena i osetljiva kao i on, ali povučenija i jedva zainteresovana za njegovo pisanje. U isto vreme, Hese je osećao da nije spreman za brak; njegove nove odgovornosti su ga previše opterećivale, i dok je on zamerao Miji njenu samodovoljnost, ona mu je zamerala njegovu nepouzdanost.

Hese je pokušao da ublaži svoju nesreću prepuštajući se svojoj želji da putuje. Godine 1911. Hese je otišao na put u Šri Lanku, Indoneziju, Sumatru, Borneo i Burmu. Ovo putovanje, iako je preduzeto da pronađe duhovnu inspiraciju, ostavilo ga je bezvoljno. Godine 1912. porodica se preselila u Bern zbog promene tempa, jer je Marija osećala nostalgiju za domom. Ovde su dobili trećeg sina Martina, ali ni njegovo rođenje ni preseljenje nisu ništa poboljšali nesrećni brak.

Kada je izbio Prvi svetski rat, Hesen se prijavio kao dobrovoljac u vojsku

Proglašen je nesposobnim za borbenu dužnost zbog stanja oka i glavobolje koje su ga mučile još od depresivnih epizoda; međutim, bio je raspoređen da radi sa onima koji se brinu o ratnim zarobljenicima. Uprkos ovoj podršci ratnim naporima, ostao je nepokolebljivi pacifista, napisavši esej pod nazivom “O prijatelji, ne ovi zvuci“, koji je ohrabrio kolege intelektualce da se odupru nacionalizmu i ratobornim osećanjima. Ovaj esej ga je prvi put video upletenog u političke napade, klevetanog od nemačke štampe, primanja pisama mržnje i napuštanja starih prijatelja.

Kao da ratoborni zaokret u politici njegove nacije, nasilje samog rata i javna mržnja koju je doživeo nisu bili dovoljni da istrže Heseove živce, njegov sin Martin se razboleo. Njegova bolest učinila je dečaka izuzetno temperamentnim, a Marija je upala u bizarno ponašanje koje je kasnije preraslo u šizofreniju. Na kraju su odlučili da Martina stave u hraniteljski dom kako bi ublažili tenzije. U isto vreme, smrt Heseovog oca ostavila ga je sa strašnom krivicom, a kombinacija ovih događaja dovela ga je do duboke depresije.

Kada se Hese vratio kući u Bern 1919. godine, odlučio je da napusti brak

Marija je imala tešku epizodu psihoze, a čak i nakon njenog oporavka Hese je odlučio da s njom nema budućnosti. Podelili su kuću u Bernu, decu poslali u pansione, a Hese se preselio u Tičino. U maju se preselio u zgradu nalik zamku, zvanu Casa Camuzzi. Ovde je ušao u period intenzivne produktivnosti, sreće i uzbuđenja. Počeo je da slika, dugogodišnja fascinacija, i počeo je da piše svoje sledeće veliko delo, “Klingsorovo poslednje leto” (1919). Iako je tom pripovetkom završena strastvena radost koja je obeležila ovaj period, njegova produktivnost je bila nesmanjena, a za tri godine je završio jednu od svojih najvažnijih novela, Sidarta, čija je centralna tema bila budističko samootkrivanje i odbacivanje zapadnog filisterstvo.

Godine 1923, iste godine kada je njegov brak zvanično raskinut, Hese je napustio nemačko državljanstvo i postao Švajcarac. Godine 1924. oženio se Rut Venger, švajcarskom pevačicom. Međutim, brak nikada nije bio stabilan i okončan je samo nekoliko godina kasnije, iste godine kada je objavio još jedno od svojih najvećih dela “Stepski vuk” (1927). Glavni lik Stepskog vuka, Hari Haler (čiji inicijali su naravno zajednički sa Heseom), njegova duhovna kriza i osećaj da se ne uklapa u buržoaski svet odražavaju Heseovo sopstveno iskustvo.

U svom životu, Hese je bio veoma cenjen i popularan u Nemačkoj

Pišući u vreme intenzivnih preokreta, Heseov naglasak na opstanku sebe kroz ličnu krizu naišao je na nestrpljive uši u njegovoj nemačkoj publici. Međutim, nije bio naročito načitan širom sveta, uprkos svom statusu nobelovca. Šezdesetih godina prošlog veka, Heseov rad je doživeo ogroman porast interesovanja u Sjedinjenim Državama, gde je ranije bio uglavnom nepročitan. Heseove teme bile su od velike privlačnosti za kontrakulturni pokret koji se odvijao u Sjedinjenim Državama i širom sveta.

Od tada se njegova popularnost uglavnom održala

Hese je sasvim eksplicitno uticao na pop kulturu, na primer, u ime rok grupe Steppenvolf. Hesen je i dalje izuzetno popularan među mladima, i možda ga zbog tog statusa odrasli i akademici ponekad smanje. Međutim, neosporno je da je Heseov rad, sa svojim naglaskom na samootkrivanju i ličnom razvoju, vodio generacije kroz burne godine i lično i politički, i da ima veliki i vredan uticaj na popularnu maštu Zapada 20. veka.

Godine 1946. dobio je Nobelovu nagradu za književnost

Poslednje godine je proveo nastavljajući da slika, pišući sećanja na detinjstvo u obliku kratkih priča, pesama i eseja, i odgovarajući na niz pisama koje je dobijao od čitalaca koji su mu se divili. Preminuo je 9. avgusta 1962. godine u 85. godini od leukemije i sahranjen je u Montagnoli.