Ovo piščevo priviđanje bi se moglo tumačiti kao tri dela dana i to: jutro, podne i noć. Takođe, mnogi smatraju da može da se poredi i sa godišnjim dobima kao što su proleće, leto i jesen. Od svih pretpostavki smatra se da su u pitanju tri razdoblja u životu svakog čoveka i to: mladost, zrelo doba i starost.
Pisac piše u prvom licu jednine o izmišljenoj ženi koja, pitanje da li zaista postoji ili je samo plod njegove bujne mašte. Priviđa mu se tokom proleća, leta i jeseni. Takođe mu se priviđa u posebnim okolnostima, dok sedi kraj otvorenog prozora ili tokom putovanja na praznom sedištu kupea. I kao što smo rekli, uvek dolazi samo kada je prigušena svetlost.
Pripovetka “Jelena, žena koje nema” je objavljena 13 godina pre Andrićeve smrti. Ova misteriozna žena je najverovatnije bila inspiracija za njegovo stvaralaštvo. Bila je njegovo nadahnuće.
Jelenu je jednom video na igranci u licu jedne nepoznate žene. Kako je bila gužva on nije uspeo da joj priđe bliže tako da se ona izgubila među ljudima. Sličnu situaciju je imao i na stadionu. Upravo zbog toga pisac sve češće odlazi na takva mesta u nadi da će je negde ponovo sresti. Jednom čak i započinje razgovor sa njom, ali ne uspeva da čuje šta ona govori, zbog prevelike buke i galame. Tada napokon shvata da je nema.
Bez obzira na sve pisac nema nameru da odustane, on čeka njeno pismo iako zna da ono neće nikad stići. Ono što je česta pojava u ovom delu jeste preplitanje piščeve želje i mašte sa realnošću koja je surova, jer je on sasvim svestan da nikada neće dobiti pismo od imaginarne žene.
Osim što je opšte poznato da je bio dobitnik Nobelove nagrade, nešto manje se zna o njegovom emotivnom životu. Ivo Andrić je godinama bio zaljubljen u srpsku kostimografkinju Milicu Babić, udatu Jovanović. Ona je bila žena poznatog Nenada Jovanovića, novinara i prevodioca sa kojim je Andrić bio veoma dobar prijatelj.
Godinama je potajno bio zaljubljen u nju i čekao je celih 30 godina. Nakon što je Milica sahranila muža udala se za Andrića. Ona je bila njegova najveća pa i jedina ljubav. U braku su bili nepunih 10 godina, a razdvojila ih je njena prerana smrt.
Smatra se da je “Jelena, žene koje nema” bila upravo Milica Jovanovć, njegova istinska ljubav.
Kompletna PDF Knjiga
Poštarina (Besplatna isporuka, porudžbina preko 3000din): Srbija 180din Crna Gora, Bosna i Hercegovina (8,5 EUR), inostranstvo DHL (7,5 EUR) | Realizacija kupovine podržana od strane partner kompanije Korisna Knjiga d.o.o
Autor Knjige:
Ivo Andrić
Ivo Andrić; rođen kao Ivan Andrić (09. Oktobra 1892 - 13. Marta 1975) najznačajniji je Jugoslovenski književnik, romanopisac, i pisac kratkih priča.
Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad, nikad više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu.
Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koja nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!
“Сва искушења, сва испаштања и све патње у животу могу се мерити снагом и дужином несаница које их прате. Јер дан није њихово право подручје. Дан је само бела хартија на којој се све бележи и исписује, а рачун се плаћа ноћу, на великим, мрачним и врелим пољима несанице. Али ту се и све решава и брише, коначно и неповратно. Свака пребољена патња нестаје ту као река понорница, или сагори без трага и спомена.”
Ne znam je li me ijedna zbirka ovoliko nervirala svojim rasporedom. Prvo Anikina vremena, koja su ubila volju za čitanjem u meni i usadila začas nepovratnu ideju da je i Andrić mogao “kiksati”. Nakon takve prve priče u zbirci, utisci su se promijenili, a Andrić je ostao velik kao što je i bio prije otvaranja ove knjige. Nižu se zaista lijepi komadi života, opisi, filozofije, nešto što iz daljine podsjeća na Borgesa, ali je, možda, i bolje i čovječnije.
Ovo je bilo za mene poslednje Andrićevo delo još nepročitano u porodičnoj biblioteci i, priznajem, iako sam mislila da ništa neće premašiti “Znakove pored puta”, Jelena, Anika, Mara i ostale žene u ovoj zbirci su me iznenadile. Omiljena priča mi je bila “Žena od slonove kosti”, ali je “Jelena, žena koje nema” odmah iza nje. Predivno.
“Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.”
Divna zbirka o usamljenim dušama, nesrećnima, samoći, o apstraktnim, a ipak opipljivim tegobama ljudskog života.
“Čim počne da zri leto, neka snaga, za koju ne znam da li dolazi iz mene ili iz svetova oko mene, digne me kao vlaga klicu put svetlosti, i ja putujem, vozim se, plovim, letim. Drugim rečima, srećan sam, jer ne bih mogao kazati gde sam.”