Iz knjige:
Prilika je opet bila tamo, posmatrala je Seta s druge strane ulice. Ovog puta, umesto da stoji pogrbljena u dovratku neke radnje ili zuri iz ulaza u neku sporednu ulicu, kao kada ju je video prethodna tri puta, stajala je na rubu pločnika između dva parkirana automobila.
Sigurna u sebe, sitna prilika stajala mu je bliže, ne skrivajući se od njega. Ne mareći za kišu koja je koso padala, samo je zurila u njega. To. Setu se učinilo da je neki dečak, ali nije bio siguran. Mada mu glava više nije bila pognuta, pod kapuljačom prljave jakne nije se videlo lice. Znači, neko dete što se, umesto da je u školi, gde bi u ovo doba trebalo da bude svaki klinac čiji roditelji brinu za njega, muva po ulici. I to tačno preko puta paba Zeleni čovek, gde je Set živeo u sobi na spratu. Možda dete samo čeka oca ili majku u baru. Ali prilika je motrila na njega, kao da ga je čekala. I već tri popodneva kako on ne radi bila je na istom delu Eseks rouda.
Čudno neko dete: od glave do pete umotano u izbledelu žutomrku jaknu. Ili možda sivu? Bilo je teško razabrati boju materijala na tamnoj pozadini ili u vlažnom srebrnkastom vazduhu pod zamrljanom crvenom reklamom restorana brze hrane s piletinom. Ali bila je to jedna od onih starih vetrovki. Godinama ih nije video. Nije ni znao da ih još uvek prave. I tamne pantalone. Ne vrećaste farmerke ili donji deo trenerke, što većina dece danas nosi, nego baš pantalone. Školske pantalone. Preširoke i predugačkih nogavica, kao da su nasleđene od starijeg brata ili sestre u nekoj siromašnoj porodici. A sve to upotpunjeno crnim cipelama s debelom potpeticom. Ni njih nije viđao još od osnovne škole, a to je bilo početkom sedamdesetih. Obično se, hodajući Londonom, trudio da ne obraća pažnju na ljude.
