Činilo se da Rejevim očima nije promakla nijedna promena na Loreni, da je uočio njeno rascvetalo devojaštvo, da ga je iznenadila njena transformacija, njena upadljiva lepota. Lorena je prosto uţivala u tome što gaje zbunila, što gaje, potpuno nepripremljenog, suočila sa okolnošću da se promenila, i to na način koji je mogao da ošamuti svakog muškarca.
Svakog, pa i njega.
Prišla mu je nadahnuta velikim samopouzdanjem, uprkos tome stoje u svakom deliću tela osećala otkucaje srca. Toliko je snažno tuklo, da joj je remetilo dah, da ju je onemogućavalo da govori.
– Zdravo, Rej! – nekako je uspela da ga pozdravi, i to mekim, senzualnim glasom. – Kako si?
– Gospođice Merkado… – oslovio ju je, podjednako hladnom glasom kao što je
to uvek činio.
Rejev glas je bio hladan, ali su njegove oči bile užarene. Lorena je kliktala od sreće zbog toga. Puno joj je značilo to što je otkrila da se dopada Reju. Jer, to je predstavljalo garanciju da će pristati da vodi ljubav sa njom.
– Nema potrebe da me oslovljavaš tako zvanično – iznova mu je to poručila.
– Ako nisi zaboravio, ja imam svega 18 godina.
– Vi ste ćerka čoveka kod koga sam zaposlen. Potpuno je nevažno koliko imate godina.
