Iz knjige:
SANJAM JEDAN OD snova. Samo ih je tri; dva su prekrasna, jedan nasilan, ali nakon svih ostajem sama i drhtim. Onaj koji sanjam večeras o mojem je suprugu. Ide ovako nekako: Mogla bih reći da me poljubio u vrat i jednostavno stati na tome. Ali to bi bila laž, na najdoslovniji način na koji su pomislili oni koji su stvarali tu riječ.
Istinitije bi bilo reći da sam žudjela za tim da me poljubi u vrat svakom molekulom svog bića, svakim pojedinim centimetrom koji je gorio za njim, a kad je to učinio, njegove su usne bile kao usne anđela poslanog s neba da usliši moje molitve. Tada mi je bilo sedamnaest, kao i njemu. Bilo je to vrijeme kada nije bilo blagosti ni tame. Postojala je samo strast, oštri rubovi i svjedo koje je gorjelo tako jako da je duša patila.
Nagnuo se prema meni u tami kina i (o, Bože) zastao na trenutak i (o, Bože) zadrhtala sam iznad provalije, ali pravila sam se mirna i o Bože, o Bože, o Bože, poljubio me u vrat, bio je to raj i znala sam, tada i tamo da ću s njim biti zauvijek. Bio je moj. Većina ljudi, znam, ne nađu svoje biće. Čitaju o tome, sanjaju o tome ili se izruguju ideji. Ali ja sam ga našla, našla sam ga kad mi je bilo sedamnaest i nikad ga nisam puštala, čak ni onaj dan kad je umirao ležeći mi u rukama, čak ni onda kad mi ga je smrt ukrala, a ja sam ridala, čak ni tada. Božje ime ovih dana znači patnju: o Bože, o Bože, o Bože — kako mi nedostaje.
