Tim mu je brzo prišao. — Kako je mom bratu? Doktor je oklevao sa odgovorom. Poveo je Tima u jednu od malih soba u koje se ulazilo iz hodnika. — Žao mi je — rekao je čim su ostali nasamo. — Povreda su bile suviše teške. Nismo uspeli da ga spasemo. Tim nije ni trepnuo. Odavno je već stekao sposobnost da ne pokazuje svoja osećanja. Neko ko izgleda kao on morao je tako postupati. Jednostavno je stajao i gledao doktora u lice, pokušavajući da se pomiri sa saznanjem da više nikad neće videti svog brata. Sad je bio potpuno sam. Nikoga više nije imao. — Je li bilo . . . brzo? — konačno je upitao.
Lekar je klimnuo glavom. — Bio je u nesvesti kad je stigao ovamo i nije se više budio. — Da li je još neko povređen u nesreći? Rekli su mi da su bila dva automobila. — Drugi auto je bila čvrsta drumska krstarica. Jedva da je oštećena. Vaš brat je vozio mala sportska kola. Kad su sa prevrnula… Tim je pokušao da odvrati Brusa od kupovine tog auta, ali bez uspeha Nijedan savet nije bio dobrodošao ako je dolazio od starijeg brata. To je bila jedna od posledica razvoda njihovih roditelja. Brusa je odgajala njihova majka, a Tim je ostao sa ocem. Razlika u vaspitanu, bila je neverovatna.
Doktor mu je pružio paket sa Brusovim stvarima. Tim je nesvesno pregledao sadržinu. Na brzinu oprana odeća, ključevi, novčanik sa nekoliko stotina dolara. — Bilo mu je samo dvadeset osam godina — tiho je rekao. — Žao mi je što ništa nismo uspeli da učinimo za njega — iskreno je odgovorio doktor Loson.
