Lejsi je obrisala zamagljeno ogledalo i zagledala se u svoj lik. Koliko ima bora oko očiju? A na čelu? Obrisala je naočare i stavila ih, a zatim se pažljivije zagledala u svoje lice. Da, na čelu ima jednu veliku boru. Skinula je naočare i počela da suši kosu. To je dugo trajalo, jer joj je kosa bila duga i gusta. Nikada nije pravila posebne frizure. Samo bi osušila kosu i ona bi ravno padala niz leđa. Lice joj nije bilo ružno, ali je bilo obično. Njene oči su bile sive, ali to niko ni-je ni primećivao, jer je nosila naočare. Ništa na njenom licu nije izazivalo, niti privlačilo posebnu pažnju.
Bila je visoka i vitka. Imala je duge noge, ali male grudi. To nije fer, pomislila je. Onda se setila da treba da ide na posao. Ne treba da gubi vreme saţaljevajući sebe. Obično je uvek govorila da ima divnog šefa, interesantan posao, dobru platu sa kojom je mogla da kupi skoro sve što je ţelela, pa čak i malo da uštedi.
Imala je više stvari nego većina ljudi i nije imalo smisla da plače za nečim što ne moţe da ima. Međutim, danas nije mogla da se odupre osećanju samosažaljenja.
