Tokom proleća i leta je nekako uspevala da se bori i sa usamljenošću i sa ostalgijom, i sa mučnim osećanjem da nikome i nigde nije pripadala. Sve obodno vreme je provodila napolju, na suncu, upijajući svetlost i toplotu tavom kožom, svakom ćelijom u sebi. Pokušavala je da sagledava svoj život kroz prizmu onoga što je bilo lepo, ma koliko se malim i noclovoljniin to nilo. I, to juje držalo na površini, nije joj dozvoljavalo da utone u tugu, u beznađe. A onda je ponovo došla jesen.
