„Zar ovo nije NEVEROVATNO?”, disala sam ubrzano dok smo se krili ispod jednog kamiona, posmatrajući kako policija razbija nasilni protest u srpskog enklavi na periferiji grada.
„Umukni, gluperdo”, rekao mi je, ali sam po šaljivom tonu njegovog glasa, znala da se šali.
Nakon što smo dan ili dva pomagali našem glavnom timu da pokriju sve događaje po glavnom gradu, Dejva i mene su poslali da napravimo reportažu u Mitrovici, najopasnijem gradu na severu zemlje. Tenzije u tom mestu bile su izuzetno jake i najednom sam baš ja dobila zadatak da izvestim par miliona Amerikanaca o događajima u ovom uzavrelom gradiću. Obuzeo me je strah. Teško da ću dobiti pohvalu od Hjua. U sebi sam se zahvaljivala bogu što tamo već postoji dopisnik, neki momak po imenu Majkl kog nisam nisam poznavala, mada je radio u ITN-u, kao i ja. Rekoše mi da momak dobro poznaje teren.
I dok smo se Dejv i ja vozili putem severno od Prištine, molila sam se daće taj Majkl Slejter umeti sam da obavi posao. („Nije uopšte trebalo da te šaljem u tu vukojebinu”, rekao mi je juče uveče telefonom veoma zabrinuti Hju. „Samo pusti Majkla da preuzme stvar u svoje ruke. I ne rizikuj. Pre nedelju dana, tamo su pretukli jednog japanskog novinara. A čujem da je bilo i nemira.
Ne odvajaj se od momaka iz UN-a i drži se Dejva.”)
Dok smo prolazili pored niza granatama razrušenih kuća, upitala sam našeg vozača Hadžija možemo li stati da ih snimim.
„Ne može”, dogovorio je odsečno. „Nastradaćete.”
„Čak i ako stanemo na samo pet minuta?”
„Tako je. Ako već hoćete da rizikujete svoj život, ja neću da rizikujem moj.”
Zavalila sam se u sedište i ućutala.
Dejv mi je šapnuo: „Vidiš? Već se pretvaraš u pravog reportera. Takvi se nikad ne ustežu da dovedu u opasnost tud život zarad dobrog snimka.”
