Devojčica je stajala sama pored nadgrobne ploče. Duga crna kosa spuštala joj se kao vodopad niz ledja. U krupnim plavim očima svetlucale su suze. Lep tamnokosi dečak polako joj se približavao. Izgledao je ozbiljno i delovao mnogo starije od svojih dvanaest godina. Nežno ju je uhvatio za ruku.
– Sada moraš biti jaka, Džemila – zagledao joj se u oči.
Hrabro je progutala suze, odlučno isturila bradu i klimnula glavom. Salomonovi roditelji su, kao i njeni, poginuli u istoj avionskoj nesreći. Ako je on mogao biti jak, biće i ona! Nije skidala pogled s njegovog ponosnog lica ni u trenutku kada je okrenuo glavu ka svežoj humci svojih roditelja, a ruke su im i dalje bile čvrsto stegnute.
…..
Džemila se morala uzdržati da ne počne poskakivati od sreće kao dete nasred bulevara Grenel. Usmerivši pogled prema Ajfelovom tornju, složila je grimasu na licu. Kakav kliše, pomislila je, ja sam u Parizu, proleće je i, naravno, zaljubljena sam!
