Iz knjige:
Zvala su deca. I ove godine nijedno od njih nije moglo da dođe kudi za njen rođendan, iako joj je bio šezdeset sedmi. Razume kao i uvek. Uvek je razumela. Uvek će razumeti. Oboje su bili na sredini svojih profesionalnih karijera, radeći vredno, upravljajući bolnicom, predavajući đacima. Majki je bio u svom drugom braku, Kerolajn se borila u prvom. Potajno je bila zadovoljna što izgleda nikada nisu mogli da organizuju posetu za njen rođendan, jer je imala sopstvene svečanosti rezervisane za taj dan.
Tog jutra su njeni prijatelji iz Vinterseta svratili sa rođendanskim kolačem. Frančeska je skuvala kafu, dok se razgovor vodio od unuka i grada do Dana zahvalnosti i šta kome kupiti za Božić. Tihi smeh i oživljavanje i zastoj razgovora u dnevnoj sobi su je utešili svojom familijarnošću i podsetili na mali razlog zbog kojeg je ostala ovde posle Ričardove smrti.
Majki je hvalio Floridu, Kerolajn Novu Englesku. Ali ona je ostala na brdima južne Ajove, na zemlji, zadržavši staru adresu iz posebnog razloga, i bila je zadovoljna što je to uradila. Frančeska ih je posmatrala kako odlaze u vreme ručka. Vozili su svoje bjuike i fordove niz stazu, skrenuvši na asfaltirani okružni put i uputivši se ka Vintersetu, dok su brisači uklanjali kišu. Bili su to dobri prijatelji, mada nikada ne bi mogli da razumeju ono što je ležalo u njoj, ne bi razumeli čak ni kad bi im kazala. Kada ju je posle rata doveo ovde iz Napulja, njen muž je rekao da će steći dobre prijatelje. Rekao je: Stanovnici Ajove imaju svojih mana, ali u njih sigurno ne spada nebriga za druge. I to je bila i ostala istina.
