– Dakle, vi ste ta devojčica, koju je moj otac pokupio sa ulice, a u znak zahvalnosti pokazali ste mu ovaj kraj. Rejna je stajala na kamenoj ogradi, zagledana u koralnocrvene apartmane pod sobom, s vrtovima i bazenima za kupanje na krovovima, koji su svetlucali odbijajući zrake zalazećeg sunca. Kad je iza sebe čula taj duboki muški glas, okrenula se, a duga crvena kosa zatalasala joj se po ramenima. Taj bogati čovek, koji je Monte Karlo izabrao za svoje boravište, bio je veoma elegantno odeven: tamno odelo, bela košulja, polirane kožne cipele. Ali ona je znala da se iza te savršene fasade krije bezobziran karakter.
Nedavno objavljene fotografije u štampi nisu ga predstavile u pravom svetlu, jer na njima nije bila ovoliko izražena njegova upadljivo atraktivna spoljašnjost. Te markantne crte lica odavale su harizmatičnog, sposobnog i uspešnog čoveka.
– Za vašu informaciju, meni je dvadeset i pet godina, što znači da nisam devojčica. Ni sama nije znala zašto je ovo izgovorila. Možda zato da bi mu skrenula pažnju na to da ona više nije neiskusna i brzopleta osamnaestogodišnjakinja, kakva je bila kada su se poslednji put sreli.
Njegove podrugljive, visoko izvijene obrve jasno su odavale šta on o tome misli: da ona ima dovoljno godina da odvuče u krevet njegovog oca, kao i da je baš to nameravala, ako već nije učinila. Nijednim gestom nije pokazao da ju je prepoznao, nikakvu iskru nije primetila u njegovim plavim očima… na sreću.
