To je bio problem svih mistika. Oni su dostigli Vrhunsko, ali nisu mogli da ga prenesu sledbenicima. Oni nisu mogli da ga prenesu onima koji su to želeli da razumeju intelektom. Oni su sa tim postali jedno. Celokupno njihovo biće je sa tim u odnosu ali više nije moguća nikakva intelektualna komunikacija. Oni ti to mogu dati ako si spreman da prihvatiš; oni mogu dozvoliti da se to dogodi i tebi ako i ti to dozvoliš, ako si prijemčiv i otvoren. Ali reči to ne mogu da učine, simboli neće pomoći; teorije i doktrine više nisu ni od kakve koristi.
To iskustvo je takvo da više liči na iskušavanje nego na iskustvo. To je proces – i on počinje, ali se nikada ne završava. Možeš u to da uñeš, ali ga ne možeš posedovati. To je kao kada kap kane u okean, ili kao kada bi sam okean istekao u kapima. To je duboko sjedinjenje, to je jedinstvo, ti jednostavno nastavljaš da se u tome rastapaš. I ništa iza ne preostaje, čak ni trag, pa ko će onda da komunicira? Ko će se vratiti u svet doline? Ko će da se vrati u ovu mračnu noć da bi ti rekao?
Svi mistici širom sveta su oduvek osećali nemoć kad je u pitanju bila komunikacija. Moguće je zajedništvo, ali ne i komunikacija. To mora da se razume od samog početka. Zajedništvo je sasvim različita dimenzija: dva srca se sretnu, to je ljubavni odnos. Komunikacija teče od glave do glave; zajedništvo od srca do srca. Komunikacija je informisanje: dobijaš samo reči, samo se reči izgovaraju, i samo su reči usvajane i shvatane. A reči su takve, suština reči je tako mrtva, da ništa živo pomoću njih ne može da se saopšti. Čak i u običnom životu, da ostavimo po strani Vrhovno, čak i kada u običnom iskustvu doživiš vrhunski trenutak, ekstatični trenutak, kada zaista osetiš nešto i postaneš nešto, postaje nemoguće da to objasniš rečima.
){kind=link}