Preston Vestbruk je bio krupan čovek i odavno je naučio da se kreće gotovo bešumno jer nije voleo da skreće pažnju na sebe. Zastao je na vratima radne sobe nestrpljivo čekajući da ga sluga najavi.
– Stigao je grof Hempton, gospodine – sluga se brzo skloni s vrata.
Preston ugleda lorda Seldona kako sedi udobno zavaljen pored kamina. Njegovo krupno telo potpuno je ispunilo fotelju, a nezaobilazni ceremonijalni mač bio mu je vezan oko struka. Preston je sumnjao u to da je lord ijednom u životu upotrebio taj mač.
– Dobro veče – Preston kruto klimnu glavom.
– Hemptone – Šeldon mu pokaza rukom slobodnu fotelju.
Preston stisnu zube uzdrţavajući se da izgovori zajedljivu primedbu. Ovo nije bila prijateljska poseta i on nije ţeleo da se pretvara. Nikada ne bi prihvatio taj poziv da Šeldon nije imao nešto što je želeo. Obojica su to znali i zato je ostao da stoji.
– Viski? – Šeldon se pretvarao da ne primećuje Prestonov ljutiti pogled.
– Ne, hvala – odmahnuo je glavom.
– Brekston mi je dao primamljivu ponudu za Kelendejl – nemarno je rekao stariji čovek.
Mada je očekivao nešto slično, Preston oseti kako bes u njemu raste. Lord Henri Šeldon bio je dobro poznat po svojim igrama i onim otvorenim i onim zakulisnim. Udahnuo je duboko obećavši sebi da neće izgubiti kontrolu.
Kelendejl je bio porodični dom Prestonove majke koja je bila sentimentalno vezana za to mesto jer je bio u njenoj leden, porodici već sedam generacija, sve dok ga Prestonov mlađi brat nije izgubio na kocki pre dve godine.
Preston je odmah ponudio veći iznos od stvarne vrednosti da otkupi imanje, ali je Šeldon odbio da ga proda. Od tada je uživao da maše Kelendejlom Prestanu ispred nosa, kao da je testirao granice njegovog strpljenja.
