– Loše vesti? – upitao je Žan Pjer, njegov sekretar.
– Kada je stiglo ovo pismo? – Edvardovo lice je bilo bezlično.
– Ne bih znao tačno. Moţda pre oko tri meseca. Da li je nešto važno? –ponovo se osmelio Žan Pjer.
– Artur je umro. Nasledio sam titulu vojvode. Dovraga, samo mi je to falilo u životu.
– Kako umro? Pisao vam je malo pre nego što ste otputovali u Egipat.Koliko se sećam niste pominjali da je oboleo.
– Ne znam. Čini se da je tada bilo sve u redu. Nije pominjao nikakvu bolest.
Ovaj prokletnik Džejms nije napisao ništa detaljno. Kao da ne treba da me interesuje. On misli da me porodica nikada nije zanimala. Njegovo ponašanje tako liči na ponašanje mog pokojnog oca. Znaš da je matori uvek mislio da sam bogatstvo stekao njemu u inat. Da mu dokažem da mogu da živim bez rente koju mi je odredio kao mladjem sinu. Bio je budala.