Odlomak:
Džed Korbin je imao lice koje privlači pažnju i dubok glas kojim se poigravao kao muzičkim instrumentom, proizvodeći note humora, ozbiljnosti i jasne odlučnosti sa besprekornom simetrijom. Izabela je primetila, sa velikim olakšanjem, da ni po čemu ne podseća na Arnolda.
„Vreme je da ideš na spavanje”, stiže glas izvan biblioteke gde je Izabela sedela. „Spremila sam ti šolju tople čokolade i stavila na noćni ormarić u tvojoj sobi”, nastavio je glas.
„Šta…?” Beti Sterns zastade na vratima u šoku, gledajući lice čoveka na velikom ekranu TV-a. „Džed…” promrmljala je.
Izabelin prst instinktivno poleti ka dugmetu za isključivanje na daljinskom upravljaču pre nego što je shvatila da nema potrebe da skriva naklonost prema Džedu Korbinu.
„Bila si ovde pre nego što je otišao, zar ne? Je li izgledao ovako kad si ga upoznala?” Izabela se nagla, trudeći se da uhvati izraze koji su treperili na novinarevom licu.
,,Ne, imao je samo dvadeset dve godine, kosa mu je bila crna a ne seda… a izraz lica mu je sada grublji.”
Beti skinu pogled sa televizora i prekorno se zagleda u Izabelu: ,,Ne treba da piljiš u tog paklenog nestaška. Znaš da se to g. Arnoldu ne bi dopalo.”
„Večeras se javlja iz Pariza. Izgleda prilično moćno”, reče Izabela i dodade nehajno: „Slučajno sam naletela na program.”
Da li se to ja plašim da Beti saopštim istinu, pitala se. To što je naumila da gleda Džeda Korbina večeras ne treba da se tiče kućepaziteljke, ali navike stečene tokom godina se teško menjaju.