Alan Vilson Vots je bio britanski filozof, pisac i govornik, najpoznatiji kao tumač i popularizator istočnjačke filozofije za zapadnu publiku. Rođen u Chislehurst u Engleskoj 06. januara 1915. godine, preselio se u Sjedinjene Države 1938. i počeo da praktikuje zen u Njujorku.

Nastavljajući karijeru, pohađao je “Seabury-Western Theological Seminary”, gde je magistrirao teologiju

Vots je postao episkopski sveštenik 1945. godine, a zatim je napustio službu 1950. godine i preselio se u Kaliforniju, gde se pridružio fakultetu Američke akademije za azijske studije. Vots je rođen od roditelja srednje klase u selu Chislehurst, Kent (sada jugoistočni London).

Njegov otac je bio predstavnik londonske kancelarije kompanije “Michelin Tire”, a majka domaćica čiji je otac bio misionar. Sa skromnim finansijskim sredstvima, odlučili su da žive u pastoralnom okruženju, a Alan, jedino dete, odrastao je igrajući se u “Brookside”, učeći imena poljskog cveća i leptira. Verovatno zbog uticaja religiozne porodice njegove majke, došlo je do interesovanja za konačne stvari. Ali ono se pomešalo sa Alanovim sopstvenim interesovanjima za bajke i romantične priče o misterioznom Dalekom istoku.

Vots je takođe kasnije pisao o mističnom snu koji je doživeo dok je bio bolestan od groznice kao dete

Za to vreme na njega su uticale pejzažne slike sa Dalekog istoka i vezovi koje su njegovoj majci poklonili misionari koji su se vraćali iz Kine. Nekoliko kineskih slika koje je Vots mogao da vidi u Engleskoj ga je prikovalo i opisao je svoju fasciniranost tom jasnoćom, transparentnošću i prostranošću u kineskoj i japanskoj umetnosti.

Ova umetnička dela su isticala participativni odnos čoveka u prirodi, temu koja je postojala tokom njegovog života i o kojoj često piše. Po sopstvenoj proceni, Vots je bio maštovit, svojeglav i pričljiv. Od ranih godina je bio poslat u internate (koje su uključivale i akademsku i versku obuku tipa mišićnog hrišćanstva). Vots je u tinejdžerskim godinama proveo nekoliko praznika u Francuskoj, u pratnji Frensisa Krošoa, bogatog epikurejca sa jakim interesovanjima i za budizam i za egzotične malo poznate aspekte evropske kulture. Nedugo zatim, Vots se osetio prinuđenim da odluči između hrišćanstva kojem je bio izložen i budizma o kojem je čitao u raznim bibliotekama, uključujući Krošoovu.

Odabrao je budizam i tražio članstvo u Londonskoj budističkoj loži, koju su osnovali teozofi

Vots je postao sekretar organizacije sa 16 godina, odnosno 1931. godine. Mladi Vots je tokom ovih godina istraživao nekoliko stilova meditacije. Vots je pohađao “The King's School”, pored katedrale Canterburi. Iako je često bio na prvom mestu u školi i dobijao je obaveze u školi, propustio je priliku za stipendiju za Oksford tako što je stilizovao ključni ispitni esej na način koji se čitao kao drsko i hirovito. Kada je napustio srednju školu, Vots je radio u štampariji, a kasnije i u banci. Svoje slobodno vreme provodio je u Budističkoj loži, a takođe je bio pod starateljstvom “prostačkog gurua“ po imenu Dimitrije Mitrinović. (Na Mitrinovića su uticali Peter Demjanovič Uspenski, G. I. Gurđijev i različite psihoanalitičke škole Frojda, Junga i Adlera.) Vots je takođe mnogo čitao iz filozofije, istorije, psihologije, psihijatrije i istočnjačke mudrosti.

Njegovo učešće u Budističkoj loži u Londonu dalo je Votsu značajan broj mogućnosti za lični razvoj

Preko Hamfrisa je kontaktirao eminentne duhovne autore (npr. umetnika, naučnika i mistika Nikolasa Reriha, Sarvapali Radakrišnana i istaknute teozofe poput Alis Bejli). Godine 1936, sa 21 godine, prisustvovao je Svetskom kongresu vera na Univerzitetu u Londonu, čuo D. T. Suzukija kako čita rad, a zatim je mogao da upozna ovog cenjenog učenjaka zen budizma. Osim ovih diskusija i ličnih susreta, Vots je, proučavajući dostupnu naučnu literaturu, apsorbovao fundamentalne koncepte i terminologiju glavnih filozofija Indije i Istočne Azije. Votsova fascinacija zen tradicijom, počevši od 1930-ih razvila se zato što je ta tradicija otelotvorila duhovno, isprepleteno sa praktičnim, kao što je prikazano u podnaslovu njegovog “Duha zena: Način života, rada i Umetnost na Dalekom istoku”. Rad, život i umetnost nisu degradirani zbog duhovnog fokusa. U svom pisanju, on ju je opisao kao zen sintezu taoizma, konfučijanizma i budizma posle 700. godine pre nove ere u Kini. Vots je objavio svoju prvu knjigu, “Duh zena”, 1936. godine.

Dve decenije kasnije, u “Putu zena” on je omalovažavao “Duh zena” kao popularizaciju Suzukijevih ranijih dela, i pored toga što je veoma nenaučan, u mnogim aspektima je zastareo i obmanjuje. Vots se oženio Eleonor Everet, čija je majka Rut Fuler Everet bila uključena u tradicionalni zen-budistički krug u Njujorku. Tokom ovih godina, prema njegovim kasnijim zapisima, Vots je doživeo još jedno mistično iskustvo dok je bio u šetnji sa svojom ženom. Godine 1938. Vots i njegova nevesta napustili su Englesku da bi živeli u Americi. Vots je postao američki državljanin 1943. godine. Vots je napustio formalni zen trening u Njujorku jer mu metod učitelja nije odgovarao. Nije bio zaređen za zen monaha, ali je osećao potrebu da pronađe oduška za svoje filosofske sklonosti. Ušao je u “Seabury-Western Theological Seminary”, episkopalnu (anglikansku) školu u Evanstonu, gde je studirao hrišćanske spise, teologiju i istoriju crkve. Pokušao je da stvori mešavinu savremenog hrišćanskog obožavanja, mističnog hrišćanstva i azijske filozofije.

Kasnije je objavio “Mit i ritual u hrišćanstvu” (1953). Međutim, obrazac je postavljen tako što Vots nije krio svoju nesklonost religioznim pogledima za koje je odlučio da su kruti, opterećeni krivicom ili militantno prozelitistički, bez obzira da li se nalaze u judaizmu, hrišćanstvu, islamu, hinduizmu ili budizmu. Episkopski sveštenik postao je 1945. godine, kada je imao 30 godina. Vots je napustio službu do 1950. godine, delom zbog vanbračne afere koja je dovela do poništenja braka njegove mlade žene, ali i zato što više nije mogao da pomiri svoja budistička uverenja sa formalnom doktrinom crkve, kako je opisano u njegovoj autobiografiji “Na svoj način”. Novu godinu je proveo upoznavajući Džozefa Kembela i Kembelovu ženu, Džin Erdman, kao i Džon Kejdža, istaknutog kompozitor.

Početkom 1951. Vots se preselio u Kaliforniju, gde se pridružio fakultetu Američke akademije za azijske studije u San Francisku

Ovde je predavao od 1951. do 1957. godine zajedno sa Saburoom Hasegavom, Frederikom Špigelbergom, Haridasom Čaudhurijem, lamom Tada Tokanom i raznim gostujućim stručnjacima i profesorima. Hasegava je, posebno, služila kao učitelj Votsu u oblastima japanskih običaja, umetnosti, primitivizma i percepcije prirode. U to vreme je upoznao pesnika Žana Burdena koga je nazvao važnim uticajem. Alan je istakao kriptografiju, na koju aludira u svojoj autobiografiji, pridajući joj zasluge. Pored predavanja, Vots je nekoliko godina služio kao administrator Akademije.

Jedan od njegovih značajnih učenika bio je Judžin Rouz, koji je kasnije postao istaknuti jeromonah i teolog u Istočnoj pravoslavnoj crkvi u Americi. Vots je takođe učio pisani kineski i vežbao kinesku kaligrafiju kistom sa Hasegavom, kao i sa nekim od kineskih studenata koji su se upisali na akademiju. Dok je Vatts bio poznat po interesovanju za zen budizam, njegovo čitanje i diskusije su se bavili Vedantom, novom fizikom, kibernetikom, semantikom, filozofijom procesa, prirodnim istorijom i antropologijom seksualnosti. Nakon što je nekoliko godina bio na čelu Akademije, Vots je sredinom 1950-ih napustio fakultet radi slobodne karijere. Godine 1953. započeo je ono što je postalo dugotrajni nedeljni radio program na radio stanici “Pacifica KPFA” u Berkliju. Kao i drugi programeri volonteri na stanici koju sponzorišu slušaoci, Vots nije bio plaćen za svoje emisije.

Ova nedeljna emitovanja su nastavljena do 1962. godine, kada je privukao “legiju redovnih slušalaca“

Vots je nastavio da drži brojne govore i seminare, čiji su snimci tokom njegovog života emitovani na “KPFA” i drugim radio stanicama. Godine 1957. Vots, tada 42-godišnjak, objavio je jednu od svojih najpoznatijih knjiga, “Put zena”, koja se fokusirala na filozofsko objašnjenje i istoriju. Godine 1958. Vots je sa ocem obišao delove Evrope, upoznavši švajcarskog psihijatra Karla Junga i nemačkog psihoterapeuta Karlfrida Grafa Dirkhajma. Po povratku u Sjedinjene Države, Vots je snimio dve sezone televizijske serije za javnu televiziju KKED u San Francisku, “Istočna mudrost i savremeni život“. Tokom 1960-ih, Vots je postao sve više zainteresovan za to kako se prepoznatljivi obrasci u prirodi ponavljaju od najmanjih razmera do najvećih. Ovo je postalo jedna od njegovih strasti u njegovom istraživanju i razmišljanju.

U svojim spisima iz 1950-ih, on je preneo svoje divljenje zbog praktičnosti istorijskih dostignuća Chana (Zena) na Dalekom istoku, jer je ono podstaklo poljoprivrednike, arhitekte, građevinare, narodne lekare, umetnike i administratore među monasima koji su živeli u manastirima svojih loza. U svom zrelom stvaralaštvu, on se predstavlja kao „zenista“ po duhu kako je napisao u svojoj poslednjoj knjizi. Odgajanje dece, umetnost, kuhinja, obrazovanje, zakon i sloboda, arhitektura, seksualnost i upotreba i zloupotreba tehnologije bili su od velikog interesa za njega. Nije mu se mnogo dopalo u konvencionalnoj ideji “napretka“. Nadao se promenama, ali je više voleo ljubazne, poluizolovane ruralne društvene enklave, a takođe je verovao u toleranciju prema društvenim neprilicima i ekscentričnim umetnicima. Vots je osudio suburbanizaciju sela i način života koji je uz to pratio.

Alan Vots je sastavio više od 25 knjiga o različitim temama kao što su kibernetika, semantika, filozofija procesa, prirodna istorija, antropologija seksualnosti i istočna i zapadna religija.

Neke od njegovih poznatih knjiga su „Put zena” (1957), „Psihoterapija Istok i Zapad” (1961), „Nova alhemija” (1958), „Nasleđe Azije i zapadnog čoveka” (1937), „Smisao sreće“ (1940) i „Radosna kosmologija“ (1962) između ostalih. U oktobru 1973. Vots se vratio sa evropske turneje sa predavanjima u svoju kolibu u Druid Heightsu. Votsovi prijatelji su već neko vreme bili zabrinuti za njega zbog onoga što su smatrali njegovim prekomernim konzumiranjem alkohola. 16. novembra 1973. umro je u snu. Prijavljeno je da je bio na lečenju od srčanog oboljenja. Njegovo telo je kremirano na budističkoj ceremoniji ubrzo nakon toga.