Borislav Pekić

Biografija Autora - Sve Knjige

Kako Upokojiti Vampira Od Borislav Pekić
Kako Upokojiti Vampira Od Borislav Pekić
“Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.”
Borislav Pekić (1930 - 1992) biografija

Borislav Pekić bio je romansijer, dramski pisac, flimski scenarista, ali pre svega toga bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka.  Takođe je bio i akademik i jedan od trinaest intelektualaca zaslužnih za oobnovu rada Demokratske stranke. Dobitnih je brojnih nagrada i priznanja, i ujedno je bio i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Borislav Pekić rodio se u Podgorici 4. februara 1930. godine. Od njegovog rođenja pa do 1941. godine, porodica Pekić često se selila zbog karijere Borislavovog oca, Vojislava Pekića, koji je bio visoki državni činovnik u Kraljevini Jugoslaviji. Porodica Pekić je u tom periodu živela u Mrkonjić Gradu, Kninu, Starom i Novom Bečeju i Cetinju. Sa početka Drugog svetskog rata, morali su se seliti za Srbiji, jer su ih sa Cetinja proterali italijanski okupatori. Oni su se doselili u Bavanište, malo mesto na jugu Banata, ali se ubrzo sele za Beograd, 1945. godine.

Borislav je po preseljenju u Beograd svoje obrazovanje nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je i maturirao 1948. godine. Iste godine, odnosno 7. novembra 1948. godine je bio uhapšen, jer je bio član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije pod imenom “Savez demokratske omladine Jugoslavije”. Kao pripadnik te organizacije bio je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom, a kaznu je izdržavao u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Nakon pet godina, tačnije, 1953. godine, pomilovan je i pušten na slobodu. Tokom boravka u zatvoru dobio je inspiraciju i nadahnuće za pisanje svojih dela, koje je kasnije ostvario i razvio u svojim romanima.

Naredne godine, 1954. upisao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, sa kojih je diplomirao 1958. godine. Iste godine, ženi se sa inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić sa kojom je imao ćerku Aleksanadru. Godine 1959. kada mu se ćerka rodila, Pekić takođe piše svoj prvi originalni filmski scenario za glavne filmske kuće širom Jugoslavije. On je godinama radio na nekoliko romana, a kada je štampan prvi od njih, čuveni roman “Vreme čuda”, privukao je veliku pažnju čitalaca i književnih kritičara. Takođe je izdat na engleskom jeziku godine 1976. a prevođen je i na francuski, poljski, rumunski, italijanski i grčki.

U svom prvom romanu Pekić je pokazao veoma važne dve karakteristike njegovog rada, a to konstantni skepticizam i oštri antidogmatizam u pogledu potencijalnog razvoja čovečanstva koji je ostvaren u toku svoje istorije. U kratkom periodu između 1968. godine i 1969. bio je i jedan od urednika “Književnih novina”. Njegov drugi roman izdat je 1970. godine, pod imenom “Hodočašće Arsenija Njegovana”. U ovom romanu Pekić opisuje studentski protest iz 1968. godine. Iako se više nike poistovećivao sa idiom ovog pokreta, nova politička klima je nastavila da komplikuje njegov odnos sa vlašću, što je izazvalo ukidanje njegovog pasoša na godinu dana. Bez obzira na samu temu i podeljena politička mišljenja, Pekić je za ovaj roman dobio Ninovu nagradu i to kao najbolji jugoslovneski roman te godine.

Kao i prethodni, i ovaj roman je preveden na nekoliko evropskih jezika. Borislav Pekić se 1971. godine iselio u London, nakon čega su ga jugoslovenske vlasti smatrale “nepoželjnom osobom”, i konstantno su potiskivale izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Godine 1975. pojavljuje se roman “Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana”, koji je u narednim godinama bio preveden na nekoliko jezika. Pekić je 1977. godine poslao rukopis svoje drame “Kako upokojiti vampira” na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su u njemu odmah prepoznali najbolje delo koje je pristiglo i tako se knjiga počela štampati.

Roman je delimično baziran na Pekićevom iskustvu iz zatvora, ali uglavnom prikazuje metode, psihologiju i logiku iza modernog totalitarnog režima. Nakon nešto više od dve decenije proučavanja, priprema i studija prvi, od sedam tomova Borislavove legendarne fantazmagorije “Zlatno runo” po prvi put dospeva u ruke čitaoca 1978. godine. Od 1978. godine pa sve do 1986. godine objavljenih je ostalih šest tomova. Ovim delom, Pekić je uspeo da se uvrsti u najznačajnije srpske književnike. Za ovu storiju, Pekić je dobio Njegoševu nagradu 1987. godine, čime je stekao status jednog od vrhovnih savremenih proznih pisaca u Jugoslaviji. Iako je roman “Zlatno runo” upoređivano sa mnogo stranih književnika i njihovim delima, roman je slavljen kao jedinstven i originalan. Ono što ga između ostalog odlikuje jeste izuzetno velik obim i tematska kompleksnost. Roman opisuje Njegovna i njegovu generaciju, njihovo lutanje i istraživanje istorije Balkana. Osamdesetih godina, Pekić započinje da piše nešto sasvim novo. Prikupljao je podatke, knjige i materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa željom da da neko novo objašnjenje za razvoj, propast i korene naše civilizacije. On je odlučio da ocrta svoju novu ideju budućnosti i iz toga su se rodile tri knjige: “Besnilo”, “Antropološki roman” i “Atlantida”.

Ove tri knjige su zabeležile veliki broj izdanja u Srbiji, a za bestselera izabrana je knjiga “Besnilo”. Roman “Atlantida” je 1983. godine izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora i dobio je nagradu “Beogradski pobednici”. Takođe je za isti roman Pekić dobio “Goranovu nagradu” 1988. godine. Nagradu Udruženja književnika Srbije, dobio je za svoja Odabrana dela u 12 tomova, koja su štapana krajem 1984. godine. Pekićeva autobiografsko-memoarska proza pod imenom “Godine koje su pojeli skakavci” napisana je u tri toma i izdata između 1987. godine i 1990. godine. On u ovoj knjizi piše o danima i životu koji su usledili posle rata, opisuje zatvorski život kao autentičnu civilizaciju, a civilizaciju slobode kao poseban vid zatvora, i govori o proganjanju buržoazije pod komunističkim režimom.

Ova triologija je odabrana kao najbolja memoarska proza, koja je dobila Nagradu Miloš Crnjanski 1989. godine. Za gotske priče pod imenom “Novi Jerusalim”, koje su izdate 1989. godine, Pekić je naredne godine dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori za svoja kulturna i literarna otkrića. U toku svoje karijere, Pekić je imao prilike da radi na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset scenarija i adaptirao je za film neke od svojih romana. Dok je bio honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Cija sa sedištem u

Londonu od 1986. godine do 1991. godine Borislav Pekić je čitao svoja “Pisma iz Londona”, svake nedelje. Kasnije su ova pisma štampana u Jugoslaviji, pod nešto drugačijim nazivom “Pisma iz tuđine”, “Nova pisma iz tuđine” i “Poslednja pisma iz tuđine”. Svaka knjiga se sastojala iz pedeset pisama u kojima su prenesena zapažanja o Engleskoj i engleskom narodu, na duhovit i inovativan način. Dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. godine za ove knjige u kojima je uživao da piše i da pravi mnogobrojna poređenja između naše i engleske vlasti, ljudi i običaja. Dela su mu prevedena na mnoge jezike, na engleski, italijanski, holandski, poljski, španski, mađaarski, makedonski, i ostale. 

Pekić sa još dvanaest intelektualca 1989. godine obnavlja rad Demokratske stranke, a već iduće godine postaje član Glavnog odbora i jedan od urednika opozicionog lista “Demokratija”. Takođe je bio i potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. godine do 1992. godine, i bio je član engleskog PEN centra. Pored ovoga bio je i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Bio je aktivan sve do poslednjeg dana, kao autor i kao javna ličnost. Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, u 63. godini života, 2. jula 1992. godine. Njegova urma se nalazi na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana. Godine 1992. Nj.K.V prestolonaslednik Aleksandar posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. 

Nagrade i priznanja

  • NIN-ova nagrada za roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ (1970) 
  • Nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju (1972) Nagrada Udruženih izdavača (1972) 
  • Nagrada Radio Zagreba (1982) 
  • Nagrada Beogradski pobednici za najčitaniju knjigu (1984) Godišnja Nagrada Udruženja književnika Srbije za sabrana dela (1984) 
  • Njegoševa nagrada za „Zlatno runo“ sedam tomova (1987) Nagrada „Miloš Crnjanski“ za roman „Godine koje su pojeli skakavci“ (1987) 
  • Goranova nagrada za roman „Atlantida“ (1988) 
  • Prva nagrada na filmskom festivalu u Ohridu (1990) 
  • Prva nagrada na filmskom festivalu u Varni (1990)
  •  Nagrada „Jakov Ignjatović“, Budimpešta (1991) 
  • Nagrada „Kneginja Milica“ pozorišta u Kruševcu (1991) 
  • Orden zasluga za narod za doprinos u kulturnom stvaralaštvu (1991)
  • BIGZ-ova nagrada (1992) Nagrada „Miroslav Dereta“ Povelja RTS-a za radio drame 
  • Nagrada filmskog festivala u Herceg Novom

Bibliografija 

  • Vreme čuda (1965) 
  • Hodočašće Arsenija Njegovana (1970) 
  • Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana (1975) 
  • Odbrana i poslednji dani (1977) 
  • Kako upokojiti vampira (1977) 
  • Zlatno runo (1978) 
  • Besnilo (1983) 
  • Godine koje su pojeli skakavci (1987) 
  • Pisma iz tuđine (1987) 
  • Novi Jerusalim (1988) 
  • Atlantida (1988) 
  • Nova pisma iz tuđine (1989)
  • Poslednja pisma iz tuđine (1991) 
  • Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992)
  • Vreme reči (1993) 
  • Odmor od istorije (1993) 
  • Graditelji (1995) 
  • Rađanje Atlantide (1996) 
  • Skinuto sa trake (1996) 
  • U traganju za Zlatnim runom (1997) 
  • Pisma iz tuđine (2000)
  • Političke sveske (2001)
  • Filosofske sveske (2001) 
  • Korespondencija kao život I (2002) 
  • Korespondencija kao život II (2003) 
  • Sabrana pisma iz tuđine (2004) 
  • Roboti i sablasti (2006) 
  • Izabrani eseji (2007) 
  • Izabrane drame (2007) 
  • Moral i demokracija (2008) 
  • Marginalije i moralije (2008) 
  • Na ludom belom kamenu
  • Generali-Antologija TV drame (1969) 
  • Generali-Antologija suvremene srpskom drame-S. Selenić (1977) 
  • Argonautika (1989) 
  • Intervju s Dragomirom Stojadinovićem“ (2007) 
  • Život na ledu“ (2009) 
  • Cincari“ ili „Korešpodencija“ (2009. godine) 
  • Kako zabavljati gospodina Martina-Antologija srpske radio drame od M. Jokić-Z. Kostić, br. 2 (2004.) 
  • Remek-delo ili Sudbina umetnika (1979)

 Filmografija

  • Sunce tuđeg neba (1968) 
  • Que vadis Živorade (1968)
  • Dim (1967) 
  • 13 jul (1982) 
  • Vreme čuda (1989) 
  • Ono leto belih ruža (1989)

Koje je tvoje mišljenje o knjizi ili autoru? Podeli iskustvo sa ostalim čitaocima!

Ostavi ocenu i pomozi drugima*