Džerom Di Selindžer je rođen na Menhetnu 1. januara 1919. godine. Njegov otac, Sol, bio je jevrejski uvoznik, dok je njegova majka Mari Jillich bila škotsko-irskog porekla, ali je promenila ime u Mirijam kada se udala za Sola.

Imao je stariju sestru Doris. Godine 1936, Dž. D. je diplomirao na Vojnoj akademiji Valej Forge u Vejnu u Pensilvaniji, gde je služio kao književni urednik školskog godišnjaka Crossed Sabres. Postoje tvrdnje da su godine u Valej Forgeu poslužile kao inspiracija za neke od materijala “Lovca u žitu”, ali sličnosti između njegovih iskustava iz stvarnog života i događaja u knjizi ostaju površne.

Između 1937. godine i 1938. godine, Selindžer je sa ocem posetio Beč i Poljsku, u pokušaju da nauči zanat svoje porodice. Nakon što se vratio u Sjedinjene Države 1938.godine, nakratko je pohađao koledž Ursinus u Pensilvaniji, gde je pisao kolumnu kulturno-kritičke pod nazivom “Preskočena diploma“.

Nakon što je napustio Ursinus, upisao se na kurs pisanja kratkih priča na Univerzitetu Kolumbija, koji je predavao Vit Bernet. U početku kao miran student, inspiraciju je pronašao pred kraj jesenjeg semestra, kada je objavio tri kratke priče koje su pozitivno impresionirale Berneta. Između 1940. i 1941. godine objavio je nekoliko pripovedaka: “Mladi“ (1940), “Idi vidi Edija“ (1940), “Dokučiti o tome” (1941), “Srce slomljene priče“ (1941).

Kada su Sjedinjene Države ušle u Drugi svetski rat, Selindžer je pozvan u službu i radio je kao direktor zabave na MS Kungsholmu. Godine 1942. je ponovo klasifikovan i regrutovan u američku vojsku, i radio je za Kontraobaveštajni korpus vojske. Dok je bio u vojsci, nastavio je sa pisanjem, a između 1942. i 1943. objavio je “Dugi nastup Lois Taget“ (1942), “Lične beleške pešadije“ (1942) i “Braća Varioni“ (1943). Godine 1942. dopisivao se i sa Unom O’Nil, ćerkom dramskog pisca Judžina O’Nila i budućom suprugom Čarlija Čaplina.

6. juna 1944. godine učestvovao je sa američkom vojskom na Danu D, izlazeći na obalu na plaži Juta. Zatim je marširao u Pariz i tamo stigao 25. avgusta 1944. Dok je bio u Parizu, posetio je Ernesta Hemingveja, kome se divio. Te jeseni, Selindžerov puk je prešao u Nemačku, gde su on i njegovi drugovi izdržali oštru zimu. 5. maja 1945. njegov puk je otvorio komandno mesto u zamku Hermana Geringa u Nojhausu. 

Tog jula je hospitalizovan zbog “zamora od borbe“, ali je odbio psihijatrijsku procenu. Njegova kratka priča iz 1945. godine “Ja sam lud“ uvela je materijal koji će koristiti u “Lovcu u žitu”. Otpušten je iz vojske kada se rat završio, a do 1946. godine bio je kratko oženjen Francuskinjom Silvijom Velter, koju je prethodno zatvarao i ispitivao. Taj brak je, međutim, kratko trajao i o njoj se malo zna.

Kada se vratio u Njujork, počeo je da provodi vreme sa kreativnom klasom u Greenvich Village-u i proučava zen budizam. Postao je stalni saradnik The New Yorker-a. “Savršen dan za ribu od banane“, koji se pojavio u časopisu, predstavio je Simora Glasa i celu porodicu Glass. “Ujka Vigili u Konektikatu“, još jedna priča o porodici Glass, adaptirana je u film Moje glupo srce, sa Suzan Hejvord u glavnoj ulozi.

Kada je “Za Esme“ objavljen 1950., Selindžer je stekao snažnu reputaciju pisca kratke proze. Godine 1950. dobio je ponudu od Harkorta Brejsa da objavi svoj roman Lovac u žitu, ali je, zbog neslaganja sa uredništvom, otišao sa Litlom, Braunom. Roman, koji se fokusira na ciničnog i otuđenog tinejdžera po imenu Holden Kolfild, bio je i kritički i komercijalni uspeh, i primorao je veoma privatnog Selindžera u centar pažnje. Ovo mu nije prijalo.

Selindžer se preselio u Korniš, u Nju Hempširu, 1953. Ovu odluku je doneo nakon posete koju je sa sestrom posetio tom području u jesen 1952. Tražili su mesto gde bi mogao da piše bez ometanja. U početku mu se dopao Cape Ann u blizini Bostona, ali su cene nekretnina bile previsoke. Cornish, u Nju Hempširu, imao je predivan pejzaž, ali kuća koju su pronašli bila je fiksirajući gornji deo. Selindžer je kupio kuću, skoro ponavljajući Holdenovu želju da živi u šumi. Preselio se tamo na Novu godinu 1953. godine.

Selindžer je ubrzo započeo vezu sa Kler Daglas, koja je još bila studentkinja u Redklifu, a zajedno su proveli mnoge vikende u Kornišu. Da bi dobila dozvolu da ode sa fakulteta, njih dvoje su izmislili personu “Mrs. Trovbridge“, koji bi njenim posetama dao privid pristojnosti. Selindžer je zamolila Daglasa da napusti školu da bi živela sa njim, a kada je ona to prvo odbila, on je nestao, što je izazvalo nervni i fizički slom.

Ponovo su se okupili u leto 1954. i do jeseni se ona uselila kod njega. Podelili su svoje vreme između Korniša i Kembridža, što mu nije bilo drago jer je to izazvalo prekid u njegovom radu.

Daglas je na kraju napustio koledž 1955. godine, nekoliko meseci pre diplomiranja, a ona i Selindžer su se venčali 17. februara 1955. Kada je Kler zatrudnela, par je postao izolovan i ona je postala ogorčena; spalila je spise koje je završila na koledžu i odbila da sledi specijalnu organsku ishranu u koju je uložio njen muž. Imali su dvoje dece: Margaret En, rođenu 1955. i Metjua, rođenog 1960. Razveli su se 1967. godine.

Selindžer je proširio lik Simora Glassa sa “Podignite krovnu gredu“, koji pripoveda o prisustvu Badija Glassa venčanju njegovog brata Simora sa Mjurijel; ”Simor: upoznavanje” (1959), gde njegov brat Badi Glass predstavlja Seimoura, koji je izvršio samoubistvo 1948. godine. 

Godine 1972. stupio je u vezu sa spisateljicom Džojs Mejnard, koja je tada imala 18 godina. Preselila se kod njega posle duge epistolarne prepiske tokom leta nakon prve godine na Jejlu. Njihova veza prekinuta je posle devet meseci jer je Mejnard želela decu a on se osećao prestaro. Selindžer se 1988. godine oženio četrdeset godina mlađom Kolin O’Nil i, prema Margaret Selindžer, njih dvoje su pokušavali da zatrudne. Selindžer je preminuo prirodnom smrću 27. januara 2010. u svom domu u Nju Hempširu.

Selindžerov rad se bavi nekim doslednim temama. Jedno je otuđenje: neki od njegovih likova se osećaju izolovano od drugih jer nisu voljeni i nemaju smislene veze. Najpoznatije je da Holden Kolfild, iz “Lovca u žitu”, ne može da se poveže sa ljudima kojima je okružen, nazivajući ih “lažnima“ i poredeći posao svog brata kao scenariste sa prostitucijom. Takođe se pretvara da je gluvonem da bi ostao sam.

Njegovi likovi takođe imaju tendenciju da idealizuju nevinost, u direktnoj suprotnosti sa iskustvom. U “Devet priča”, mnoge priče sadrže progresiju od nevinosti do iskustva: “Savršen dan za ribu od banane“, na primer, govori o paru koji je odseo u hotelu Florida pre rata u stanju nevinosti; zatim, posle rata, muž se čini traumatizovanim ratom i u opštem je stanju razočarenja, dok je žena iskvarena od strane društva.

U Salingerovom delu, nevinost – ili njen gubitak – takođe ide ruku pod ruku sa nostalgijom. Holden Kolfild idealizuje sećanja svoje prijateljice iz detinjstva Džejn Galager, ali odbija da je vidi u sadašnjosti jer ne želi da se njegova sećanja menjaju. U “Savršenom danu za ribu od banane“ Simor pronalazi sebe u potrazi za ribom od banane sa devojčicom po imenu Sibil, sa kojom je u vezi i komunicira bolje nego sa sopstvenom ženom Mjuriel.

Selindžer takođe ima svoje likove koji se bave smrću, istražujući njihovu tugu. Obično njegovi likovi doživljavaju smrt brata i sestre. U porodici Glass, Simor Glas izvrši samoubistvo, a Freni koristi Isusovu molitvu da shvati događaj, dok ga je njegov brat Badi video kao najboljeg u svemu i izuzetnog. 

Stilski, Selindžerova proza je obeležena njegovim prepoznatljivim glasom. Kao profesor u srednjoj školi, bio je prirodno sklon stvaranju upečatljivih tinejdžerskih likova, reprodukujući njihove kolokvijalizam i iskrenu upotrebu jezika, koji nisu toliko dominantni kod odraslih likova. Takođe je bio veliki zagovornik dijaloga i narativa u trećem licu, kao što se vidi u “Freni“ i “Zoi“, gde je dijalog glavni način na koji čitalac može da vidi kako Franni komunicira sa drugima.

Džej Di Salinger je napravio izuzetna dela u svojoj karijeri. “Lovac u žitu” je skoro odmah postao bestseler, a njegova privlačnost opstaje do danas, jer knjiga nastavlja da se prodaje u više stotina hiljada primeraka godišnje u mekom povezu. Poznato je da je Mark Dejvid Čepman motivisao svoje ubistvo Džona Lenona rekavši da je njegov čin nešto što se može naći na stranicama te knjige.

Filip Rot je takođe veličao vrline Kečera, tvrdeći da se njegova vanvremenska privlačnost vrti oko toga kako je Selindžer prikazao sukob između osećaja sopstva i kulture. “Devet priča”, sa svojim dijalogom i društvenim posmatranjem, uticalo je na Filipa Rota i Džona Apdajka, koji su se divili “onom otvorenom zen kvalitetu koji imaju, načinu na koji se ne zatvaraju“.