Jovan Sterija Popović bio je jedan od vodećih intelektualaca svog vremena. Bio je spski dramski pisac, advokat, pesnik i pedagog. Takođe je osnivač srpske drame i jedan od najistaknutijih srpskih komediografa. Rođen je 13. Januara 1806. godine, u trgovačkoj porodici. Jovanov otac, Sterija bio je trgovac grčkog porekla, a majka Julijana bila je ćerka poznatog slikara i pesnika Nikole Neškovića.

U ranom detinjstvu doživeo je šlog, zbog kojeg mu je leva ruka bila paralizovana. Kao dete nikada nije mogao da učestvuje u dečijim igrama na ulici, uvek je bio uz majku i gledao decu, sa urođenim posmatračkim darom. Bio je izuzetno vezan za majku, ali je ona iznenada umrla, te se dalje o njemu brinuo njegov otac. Jovan je osnovnu školu i gimnaziju pohađao u Vršcu, Pešti i Temišvaru.

Dok je bio u osnovnoj školi u Pešti, Jovan je voleo da posećuje pozorišta, uvek je sa oduševljenjem gledao pozorižne klasike i neke od najboljih glumaca Mađarske. Studije prava je pohađao u Kežmarku i nakon završenih studije 1830. godine, radio je kao profesor. Godine 1835. je položio pravosudni ispit i  vratio se u rodni grad gde je predavao latinski jezik, a kasnije je otvorio privatnu praksu i radio kao advokat. Ubzo nakon toga, odlazi u Kragujevac da radi kao profesor na Liceju.

Jovan je napisao i objavio preko šezdeset stručnih radovi, među kojima su i udžbenici iz različitih naučnih oblasti. Načelnik Ministarstva prosvete je postao 1842. godine i proveo je osam godina na toj poziciji gde je doprineo razvoju školstva. Doneo je i zakon, 1844. godine kojim se u Srbiji uvela gimnastika u gimnaziji kao obavezan školski predmet. Pripadaju mu zasluge za organizovanje srpske srednjoškolske nastave i za osnivanje Učenog srpskog društva, pokretanje inicijative za osnivanje Narodne biblioteke, Akademije nauka, prvog beogradskog pozorišta na Đumurku i Narodnog muzeja. Pozorište je otvoreno Sterijinom tragedijom “Smrt Stefana Dečanskog” 1841. godine. Takođe je zaslužan za očuvanje kulturnog nasleđa Srbije. Srbija je na njegovu inicijativu usvojila prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture. Jovan je počeo da piše dosta rano, još u srednjoj školi. Bio je veliki ljubitelj grčke književnosti, i na srpski jezik preveo je osam grčkih patriotskih pesama. Takođe, pokazivao je veliko oduševljenje i Vukom Karadžićem, te je u njegovu čast napisao odu 1825. godine.

Proučavao je narodnu poeziju i po svom nahođenju je pokušao pisati narodnim jezikom. Na samom početku svoje književne karijere pisao je roman a uzor mu je bio Milovan Vidaković. Popović je objavio svoj prvi roman “Boj na Kosovu” 1828. godine u Budimu. Drugi roman je napisao već 1830. godine pod imenom “Dejan i Damjanka” ili “Padenije bosanskog kraljevstva” , ali ovo delo ostaje samo u rukopisu. Iste godine dolazi do preokreta u njegovom stvaralaštvu i njegovim idejama. Kako je više vremena posvetio čitanju stranih pisaca, on je time proširio svoju književnu kulturu i prelazi na stvaran život i racionalan realizam, i ostavlja romantiku. Kasnije te godine, odnosno i dalje 1830. godine, objavljuje delo “Laža i paralaža”. Uzori u pisanju romana su mu bili Stern, Viland i Lesaž. Prvi deo Popovićevog romana pod imenom “Roman bez romana” izlazi 1838. godine, u kome on ismeva sopstevni stil pisanja na samom početku karijere, kao i sentimentalne i fantastične romane uopšteno. U ovom romanu do izraža najzad dolaze njegove ideje, kritičnost, duh i oštar um.

Ovo delo je bilo posvećeno njegovom dobrom prijatelju episkopu vršačkom, Stefanu Popoviću koji je izgubio život u mašarskoj buni. Bio je prvi koji je napisao pravi pozorišni komad i time je zasnovao srpsku dramu i komediju. Pisao je svoja dela sa željom da edukuju publiku i da ih načini razumnijim i boljim, bilo to kroz istorijska dela ili kroz humorističan prikaz sadašnjosti. Na drami je počeo raditi još kao đak, gde je pokazao veliku zainteresovanost za narodnu prošlost i istoriju. Istorijska drama “Nevinosti” ili “Svetislav i Mileva” izašla je 1827. godine, a već naredne odnosno 1828. godine izlazi “Miloš Obilić”. Drama “Nahod Simeon” izlazi 1830. godine, a radove koje je objavio bili su lišeni životnog iskustva koje je kasnije i sam kritikovao. Kada je stekao književno obrazovanje, drame i tragedije je pisao sa mnogo više smišljenosti.

Početkom četrdesetih godina, Popović je uz pomoć Atanasija Nikolića radio na stvaranju reperotoara, na nacionalnom nivou za srpska pozorišta koja su se odjednom počela razvijati. U ovm periodu nastale su njegove drame : “Ajduci”, “Vladislav” i “Lahan”. Jedno njegovo delo pod naslovom “Terancija”, ostalo je u njegovoj svesci koja je izgorela u požaru u Novom Sadu 1849. godine. Takođe, napisao je i nekoliko patriotskih komada: “Toržestvo Srbije” i “San Kraljevića Marka”. Ova dela označavaju veliki napredak u njegovoj karijeri pisca, kako su imali veliki uspeh kod gledala kod kojih je u tome periodu bilo istaknuto jako patriotsko osećanje. Pošto se uspešno oprobao napolju drame i istorijskog romana, odlučuje da pređe na komediju, polje gde se pronašao jer je bilo bliže njegovom talentu i duhu, i u komediji je postigao ogroman uspeh. Ovim on postaje prvi pisac komedije u srpskoj književnosti, gde je stvorio nešto bolje i trajnije.

On je bio prvi srpski pisac koji je ovaj poduhvat shavtio ozbiljno, apsolutno se prepustio pozorištu i stvaralaštvu. Na književnost je uvek gledao očima racionaliste, pedagoga i školskog čoveka. Na srpski jezik 1842. godine je preveo Molijerovu dramu “Les fourbies de Scapin”. Svojim delom “Laža i paralaža” na šaljiv način prikazao je tuđinsko i lažno vaspitanje i ova komedija se može držati za prvo realističko delo srpske književnosti. Novu komediju objavljuje 1837. godine pod naslovom “Tvrdica”, koja je kasnije ostala poznata pod imenom “Kir Janja”, imenom glavnog lika dela. “Tvrdica” je doživela neverovatan uspeh i godinu dana kasnije je izašlo drugo izdanje, i do dan danas se ova komedija igra na reperotaru srpskih pozorišta. U ovom delu Sterija je pokazao veličinu svoje spisateljske i posmatračke moći. Izrađena po nemačkoj opereti “Zla žena” je još jedna Sterijina komedija u nizu koja je doživela uspeh. Veoma sličnog stila je njegova sledeća komedija “Pokondirena tikva”. Sterija je bio veoma oštar posmatrač, sa takvom sposobnošću da prepozna slabe i smešne strane u ljudima i da na osnovu njih stvori uspešan i značajan književni rad. Najbolji radovi iz ovog perioda su : “Ženidba i udadba”, “Roman bez romana”, “Beograd – nekad i sad” i “Rodoljupci”.

Napisao je nekoliko malih pozorišnih komada, među kojima su se našle i parodije, sa kojima je imao nameru da zabavi publiku. Neke od njih su : “Prevara za prevaru”, “Volšebni magarac”, “Simpatija i antipatija” ili “Čudnovata bolest” i “Džandrljiv muž”. Kroz svoju čitavu karijeru Jovan Sterija Popović bio je pod uticajem klasicizma. Svoje prve pesme pisao je po uzoru na Lukijana Mušickog. Tokom svoje mladosti objavljivao je veliki broj pesama po raznim književnim časopisima. Kasnije, četrdesetih godina zbog predanog rada na drami i komediji, prestao se baviti poezijom u tolikoj meri, ali se pred kraj svog života pokazao kao pesnik od velikog značaja. U Novom Sadu 1854. godine objavljena je njegova zbirka pod imenom “Davorje”, koja je napisana crkvenom azbukom, gde u predgovoru stoji da se osuđuje građanska azbuka i zahteva vraćanje crkvenoj azbuci. U ovom delu pesnik eva o samom sebi, više se obraća duhu i razumu, a manje mašti i duši. Kao i kroz pozorišna dela, i kroz pesme on teži edukovanju pojedinca i prosvećivanju naroda. U svojoj pesničkoj zbirci “Davorje” izrazio je svoja osećanja, gde je u ozbiljnim i hladnim stihovima opisivao prolaznost svega, kao i večan ljudski bol, plitke strasti u ljudima i dubinu njihove nesreće, prazne reči i obmane. Jovan Sterija Popović je u komediji nadmašio sve šta je bilo stvarano pre njega u srpskoj književnosti i do danas je ostao poznat kao najbolji srpski komediograf. 

Zbog slabog zdravstvenog stanja koje ga je zadesilo, morao je da se povuče iz javnog života u potpunosti. Sa pošetka 1848. godine odlučio je da podnese ostavku i da se vrati u svoje rodno mesto, Vršac gde je živeo sve do kraja svog života. Oženio se veoma kasno, 1850. godine sa Jelenom Lenkom Dimić, udovicom iz Vršca. Jovan Sterija Popović umro je 10. Marta 1856. godine, a sahranjen je na pravoslavnom groblju u Vršcu. Spomenik Jovana Sterije Popovića nalazi se u Vršcu, u njegovom rodnom gradu i otkriven je 7. oktobra 1934. godine. Godine 1956. sto godina nakon njegove smrti, osnovan je festival u njegovu čast pod imenom “Sterijino pozorište” u Novom Sadu, gde se uručuju nagrade za najbolju predstavu, glumačko ostvarenje, scensku muziku, kostim, scenografiju, za režiju, najbolji tekst savremene drame, za najboljeg glumca i glumicu, kao i specijalna nagrada.

Dela

• Slezi Bolgariji (1825)
• Svetislav i Mileva“ ili Nevinosti (1827) 
• Boj na Kosovu (1828) 
• Miloš Obilić (1828) 
• Nahod Simeon (1830) 
• Dejan i Damjanka ili Padenije bosanskog kraljevstva (1830) 
• Laža i paralaža (1830) 
• Tvrdica ili Kir Janja (1837) 
• Pokondirena tikva (1838) 
• Zla žena (1838) 
• Roman bez romana (1832-1838) 
• Prevara za prevaru (1842) 
• Volšebni magarac (1842) 
• Simpatija i antipatija ili Čudnovata bolest (1842) 
• Vladislav (1843) 
• Toržestvo Srbije (1847) 
• San Kraljevića Marka (1847) 
• Džandrljiv muž (1847) 
• Smrt Stefana Dečanskog (1849) 
• Rodoljupci (1849-1853) 
• Ajduci (1853) 
• Lahan (1853) 
• Ljubav, ženidba i udadba (1853) 
• Beograd nekad i sad (1853) 
• Davorje (1854)