Stevan Sremac jedan je od najpoznatijih proznih pisaca, a ujedno je bio akademij, idealista i tradicionalista. Rođen je 11. novembra 1855. godine, u zanatlijskoj porodici u Senti, gde je proveo rano detinjstvo sa dva mlađa brata. Majku Katicu je izgubio u sedmoj godini, a oca Avrama kad je imao sedamnaest godina.

Kako je rano ostao bez roditelja, njegov ujak Jovan Đorđević, koji je bio srpski istoričar i književnik odveo ga je u Beograd na dalje školovanje 1868. godine. U Beogradu je završio gimnaziju 1875. godine, i odlučio se za dalje studije istorije na Velikoj školi u Beogradu, i pokazao je  podršku i opredeljenje za Liberalnu stranku.

Kao pripadnik takve stranke izrastao je u ličnost notornog konzervativca koji je bio predan nacionalnoj prošlosti i dinastiji. Postao je protivnik svega što je bilo novo u politico i društvenom životu. Sremac je bio na strani vlasti i birokratije, i veoma protiv sirotinje. On je govorio kako bi seljaci trebalo da se apsolutno i bespogovorno slažu sa svime što je vlast i šta ona donosi. U njegovim književnim delima jasno je prikazan sukob između njega kao pisca i političara. Kao političar, odnosno građanin Sremac je bio na strani starog i patrijarhalnog, starovremenskog načina života i takvim ljudima, ukratko bio je na strani onoga što polako nestaje i što se gubi.

U ovim sukobima pisac nadvladava političara i na taj način nastaju pripovetke i romani umetničke vrednosti. Do kraja svog života bio je veran svemu što je patrijarhalno i staro, ujedno je bio i realista, koji je imao neverovatne sposobnosti opažanja i posmatranja, kako je uvek polazio od stvarnih činjenica i podataka, te ih objedinjavao u svojim knjigama. To govori i činjenica da je pred kraj svog života izabrao kao lečilište upravo Sokobanju, koja je zadržala staru arhitekturu i duh prošlog vremena.

Pridružio se Vojsci Srbije, kao student i učestvovao je u ratovima 1876. godine, a od 1877. Do 1878. godine, radio je kao volonter. Otišao je u rat za oslobođenje Niša i Jugoistočne Srbije od Turaka. Po povratku iz rata, 1878. godine diplomirao je filozofiju i istorju na Berogradskoj Velikoj školi. Bio je praktikant u Ministarstvu finansija, dok se spremao za rad kao profesor gimnazije. Pošto je postao profesor u gimnazijama, tom profesijom se bavio celog života. Radio je kao profesor u Pirotu, Nišu i Beogradu. Predavao je krasnopis, nemački, moral, crtanje, srpsku gramatiku i istoriju, geografiju i opštu istoriju. Veliki broj prijatelja je stekao zahvaljujući svom šarmu, smislu za humor, doborti i mnogobrojnim pozitivnim osobinama. Bio je čovek vedrog duha i prepun anegdota, što iz učiionice, kafane ili zbornice. U Nišu je sa svojim kolegama profesorima iz gimnazije radio na osnivanju pozorišne družine pod imenom “Sinđelić”.

Godine 1892. se vratio u Beograd i započeo svoj književni put. Bira realizma kao svoj književni pravac. Počeo je sa pisanjem poprilično kasno, u 33. godini svog života, 1888. godine kada započinje sa objavljivanjem prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti. Sremac ih je objedinio id 1903. godine objavljuje knjigu pod naslovom “Iz knjiga starostavnih”, koju je pisao iz velike ljubavi ka srpskoj prošlosti. Hronike je prikazao kao propovedi u vidu dijaloga u kojima se, po njegovom mišljenju sukobe prošlost koja predstavlja sve dobro, i sadašnjost koja donosi loše. Prva takva hronika zvala se “Vladimir Dukljanin”.

Period koji je Stevan Sremac proveo u Nišu doneo mu je inspiracije i bio je najplodniji za njegovo književno stvaralaštvo. U tom periodu objavio je realisitčke pripovetke pod nazivom “Božićna pečenica”, “Ivkova slava”, “Vukadin”, “Limunacija na selu”, “Pop Ćira i Pop Spira”, “Čiča Jordan”, “Zona Zamfirova”. Svako od ovih ostvarenja sadrži realizam, humor i lokalizme. Poseduju velike dramske kvalitete, zbog čega mnoga dela kasnije postaju filmovi. Delo koje je Stevanu Sremcu donelo slavu jeste “Ivkova slava”, a ujedno je i najuspešniji film snimljen po delu pisca. Njegovi likovi su najčešće bili mali trgovci, sveštenici, službenici i umetnici.

Opisivao je stvarne ličnosti, ljude u malim srpskim gradovima i njihovu komičnu svakodnevnicu. Takođe je i veoma uspešno pisao o beogradskim i niškim vojskovođama, i tako stvori dela koja imaju neprolaznu vrednost. U izrazitoj meri se oslanjao na dela Jakova Ignjatovića, u ulozi pripovedača. Zajednička crta im je bila ljubam prema tradiciji, idealizacija prošlosti i ljubav prema jednostavnom i običnom svetu, i naravno, neizostavni humor. Takođe su na Sremčev stil i klnjiževni pristup imali veliki uticaj strani pisco poput Servantesa i Gogolja. Bio je veoma realan i oštar posmatrač koji je naglašavao promene kroz koje je srpsko društvo prolazilo. U nekim njegovm delima koja se bave nekadašnjim načinom života može se osetiti veoma izražena nostalgija.

Prikaz patrijarhalnog sistema Srbije uglavnom je prikazivao humorom, ali nikad ismevanjem. Ismevao je jedino političke protivnike. Mnogi su tvrdili da je Stevan Sremac bio jedini koji je opisao tri regionalna tipa srpskog društva, a to su : vojvođansko – banatski,  beogradsko – varoški, južnosrbijansko – niški. U “Brankovom kolu” 1904. godine, Sremac objavljuje četiri pripovetke : “Ideal”, “Dim i dim”, “Mica i Mikikca” i “Junak dana”. Zatim, naredne godine, odnosno 1905. objavio je još dve pripovetke pod nazivom “Nova godina” i “Aca Groznica”. Takođe u “Brankovom kolu” 1906. godine objavljuje dve poslednje pripovetke : “Nackova ženidba” i “Poštarev ispit”. Iste godine je primljen u Srpsku akademiju nauka o umetnosti kao stalin član. Stevan Sremac je bio školovan čovek, sa izgrađenom karijerom, ukratko san svake devojke. Pavle Popović je pisao o njegovoj lepoti, krupnim očima i crnim brkovima koji su mu krasili lice.

Međutim, bez obzira na sve to, Stevan Sremac je ostao neženja. Tokom rata u Pirotu, gde je radio kao profesor u gimnaziji od 1881. godine do 1883. godine, upoznao je Jelenu, ćerku pirotskog sveštenika Pantelije Pančića, u koju se momentalno zaljubio. Jednom prilikom, Sremac je u časopisu objavio član o Panteliji koji je govorio kako on žari i pali Pirotom. Inače moćan čovek, Pantelija više nije hteo da čuje za njega, ponajmanje da mu da svoju ćerku. Jelelna Pančić je u sedamdestoj godini života, ispričala priču o njegovoj ljubavi ka njoj, koju je podelila učitelju Ćiri Rančiću. Stevan Sremac nikada nije pričao o nesrečnoj ljubavi, ali se znalo da je brak u kom je Jelena bila činio nesrećnom. Stevan sremac je bio poznat kao pisac sa sveskom, skoro sva njegova dela nastala su na osnovu priča koje je čuo i zapazio dok je putovao kroz Srbiju. Uvrštava se u najobrazovanije srpske pisce druge polovine 19. veka, po poznavanju strane i domaće književnosti.

Kao član Liberalne stranke koja se često zanosila romantiziranjem prošlosti i starog načina života, a u praksi je bila podrška režimu Obrenovića, ova ideologija ga je okrenula protiv svega šta je novo, drugačije i šta je došlo sa strane, iz Evrope. Takođe, to ga je okrenulo i protiv i Svetozara Markovića i njegovih simpatizera, pa je do kraja svog života ostao okoreli konzervativac, uvek gledajući unazad i u prošlost i veliki protivnik bilo kakve promene. Posle kratke i iznenadne bolesti, Stevan Sremac je preminuo slučajno, od trovanja krvi u lečilištu u Sokobanji, 25. avgusta 1906. godine. Stevana Sremca je ispratilo preko dvadeset hiljada ljudi i ukazalo mu poslednju počast. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Prva niška gimnazija i Narodna biblioteka u Nišu nose njegovo ime, a u njegovu čast jednom godišnje se krajem novembra održava gradska manifestacija pod imenom “Dani Stevana Sremca” kada se proglašava dobitnik književne nagrade. U Nišu je podignut i spomenik u čast Stevana Sremca. 

Dela

• Ivkova slava (1895)
• Pop Ćira i pop Spira (1898)
• Zona Zamfirova (1903)
• Nasradin-hodža (1894)
• Iz knjiga starostavnih

Pripovetke

• Vukadin
• Limunacija na selu
• Čiča Jordan (1901)
• Kir Geras (1903)
• Ibiš-aga
• Nova godina
• Aca Groznica (1905)
• Ideal (1904)
• Dim  dim (1904)
• Mica i Mikica – ili Za ’no naše negda što bijaše (1904)
• Đokica — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke (1904)
• Maler — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke (1905)
• Zli podanik
• Nova godina (1904)
• Jusuf-agini politički nazori
• Junak dana – ili Njegov dan (1904)
• Nackova ženidba (1906)
• Jeksik-adžija (1902)
• Prva žalost Pušina (1902)
• Kapetan Marjan (1902)
• Časna starina (1903)
• U tramvaju
• Poštarev ispit 
• Božićna pečenica
• Maksim — jedna troglava silueta iz naših dana
• Buri i Englezi 
• Pogrešno ekspedovani amanet 
• Politički mučenik 
• Pazar za staro
• Putujuće društvo
• Ćir Moša Abenšaam (1902)
• Pera Družeski (1904)
• Veličanstvena šetnja madam Pompadure (1906)
• Seccesio plebis
• Libade
• Ćirin jubilej
• Priča o tome kako je jedan književnik pojeo mecenata svog 
• Čovekova tragedija – ili – Bal u Elemiru – istinit događaj, epos u 10 pesama

Filmovi

• Pop Ćira i pop Spira (1957)
• Mica i Mikica (TV)(1961)
• Junaci dana (TV)(1962)
• Zona Zamfirova (TV)(1967)
• Vukadin (serija)(1968)
• Pop Ćira i pop Spira (TV)(1972)
• Pop Ćira i pop Spira (mini-serija)(1982)
• Zona Zamfirova(2002)
• Ivkova slava(2005)
• Božićna pečenica (TV)(2007)
• Ono naše što nekad bejaše (TV serija)(2007)

Priznanja

• 1896. – Takovskim krstom IV stepena.
• 1900. – Ordenom Svetog Save IV red
• 1904. – Ordenom Svetog Save III stepena

Za vojne zasluge, kao dobrovoljac u “Đačkoj bateriji” tokom srpsko-turskog rata od 1876. godine do 1878. godine dobio je Orden Takovski krst.

Za svoje civilne zasluge u oblasti književnosti i prosvete, dodeljeno mu je Ordenje Svetog Save.