Vladimir Nabokov  je bio kreativan, trojezičan rusko-američki romanopisac, pesnik, profesor, prevodilac i entomolog. Njegovo ime je skoro sinonim za roman “Lolita” (1955), koji se usredsređuje na šokantnu uobraženost sredovečnog muškarca koji je opsednut mladom devojkom. Postao je rekordni bestseler i doneo mu međunarodnu slavu.

Uparen sa svojom kritikom hvaljenom “Blede vatre” (1962), Nabokov se dosledno smatra jednim od najuticajnijih pisaca 20. veka, poznat po svom maksimalističkom, poetskom stilu i zamršeno strukturisanim zapletima. Vladimir Nabokov je rođen 22. aprila 1899. godine u Sankt Peterburgu, kao najstariji od petoro dece. Od svoje mlađe braće i sestara, Sergeja, Olge, Elene i Kirila, Vladimir je bio izraziti favorit i roditelji su ga obožavali.

Njegov otac, Vladimir Dimitrijevič Nabokov, bio je progresivni političar i novinar. Nabokova majka, Elena Ivanovna Rukavišnikov, bila je bogata naslednica i unuka milionera iz rudnika zlata.

Mladi Nabokov je imao idilično detinjstvo uprkos političkim previranjima koja su se spremala oko njega.

Odrastao je u bogatom, aristokratskom i punom domaćinstvu, govoreći tri jezika (ruski, engleski i francuski), što će se kasnije pokazati plodonosnim jer je radio kao učitelj da bi podržao svoje pisanje. Porodica je letovala na selu. Nabokov bi pamtio Viru, jedno od njihova tri imanja, kao idilični, magični i otkroviteljski predah, dugo nakon što je bio uništen. Tamo se rodila njegova ljubav prema leptirima. U mlađim godinama, Nabokova su poučavale guvernante i vaspitači, kao što je bio običaj za decu više klase.

Januara 1911. Nabokov je poslat u Teniševsku školu sa bratom Sergejem. Tenišev je bila jedna od najboljih te vrste, liberalna srednja škola koja se nalazila u Sankt Peterburgu. Tamo je mladi Nabokov razvio apetit za poezijom i počeo da piše u stihovima. Između avgusta 1915. godine i maja 1916. godine, napisao je svoju prvu knjigu pesama, ukupno 68, koju je nazvao “Stikhi” (“Pesme“) i posvetio svojoj prvoj ljubavi, Valentini Šulgin (ona će kasnije biti inspiracija za njegovu 1926. debitantski roman “Marija”). Sam je objavio 500 primeraka u štampariji koja je proizvela delo njegovog oca.

Njegov debi, međutim, nije bio baš uspešan: suočio se sa podsmehom svojih kolega, a jedna poznata pesnikinja, Zinaida Gipijus, rekla je starijem Nabokovu na jednoj zabavi da njegov sin nikada neće biti pisac. Sa Oktobarskom revolucijom 1917. godine, zemlja zaista više nije bila bezbedna za porodicu Nabokov. Kretali su se po Evropi i nastanili se u Berlinu 1920. godine. Nisu bili sami u bekstvu, do 1921. godine milion ruskih izbeglica je napustilo svoje domove. Elenini dragulji plaćali su kiriju za porodicu i dve godine Nabokovljevog višeg obrazovanja, kako je počeo da studira na Triniti na Oksfordskom univerzitetu u oktobru 1919. godine.

Tamo je Nabokov studirao prvo zoologiju, a zatim rusku i francusku književnost, zaljubljen u poeziju kao i uvek. Kada je napustio školu, imao je impresivan katalog radova: entomološki članak, englesku poeziju, kritički eseji, prevode, priču na ruskom jeziku i tomove stihova u štampi. U to vreme, njegov otac je uređivao Rul, političke novine u Berlinu, zagovarajući demokratske ideje Belih Rusa. Nabokov je dosledno pisao pesme i za tu publikaciju.

Nabokovljev otac je ubijen neposredno pre nego što je završio fakultet

V.D. Nabokov je bio umešan u često nasilnu politiku tog vremena, kao branilac jevrejskih prava i uporni protivnik smrtne kazne. U martu 1922. godine, na konferenciji u Berlinu, dvojica ekstremnih desničara pokušala su da ubiju liberalnog političara i izdavača Pavela Miljukova. V.D. Nabokov je skočio da razoruža prvog revolveraša, Petra Šabelskog-Borka, a drugi revolveraš, Sergej Taboricki, pucao je i ubio V.D. na licu mesta.

Slučajna smrt bila bi tema koja se ponovo pojavljuje u velikom delu Nabokovljeve fikcije, što ukazuje na trajni uticaj koji je ova trauma imala na njegov život. Nabokov je posle Triniti nastavio da živi u Berlinu. Izdržao je samo tri sata u banci pre nego što je otišao. Nastavio je da se izdržava tako što je podučavao francuski i engleski jezik i davao časove tenisa i boksa kako je pisao. Bio je neverovatno uključen u književnu zajednicu ruskog Berlina, a napisao je i objavio gomilu poezije, proze, drama i prevoda tokom godina kada je Nemačku nazivao domom. Ovo je takođe bio period u kome je upoznao i oženio svoju suprugu Veru, koja je nastavila da utiče i značajno podržava njegov rad. Nabokov je ranije bio veren sa ženom po imenu Svetlana Sievert 1922. godine.

Međutim, Svetlanin otac, rudarski inženjer, nije verovao da će Nabokov moći da podrži svoju ćerku u njegovim ambicijama da bude pisac

Nekoliko meseci nakon što su raskinuli veridbu 1923. godine, Nabokov je na balu sreo Veru Jevsejevnu Slonim i odmah je bio oduševljen njom. Venčali su se 15. aprila 1925. u berlinskoj gradskoj kući. Par je imao mnogo toga zajedničkog, Vera je takođe bila ruski emigrant i bila je izuzetno inteligentna, govorila je francuski i engleski, sama je pisala poeziju. Imali su jedno dete, dečaka Dmitrija, rođenog 10. maja 1934. godine.

Pod pseudonimom V.Sirin objavio je svoja prva dela: ruski prevod francuskog romana “Colas Breugnon” (1922), dva pesnička dela “Grozd“ (1922) i “Carski put“ (1923), i ruski prevod Alisinih avantura u zemlji čuda (1923). Njegov prvi objavljeni roman, “Meri”, objavljen je 1926. godine. Do 1934. godine prihodi su mu dolazili isključivo od pisanja. U međuvremenu je preuzeo mnoga zanimanja i projekte za novac, i dalje predavao i podučavao, proveo leto radeći na farmi u Domaine de Beaulieu i pisao pantomime za Kabare Plava ptica sa saradnikom Ivanom Lukašem. Do kasnih 1930-ih, Evropa je postajala sve opasnija za porodicu, posebno jer je Vera bila Jevrejka. Godine 1937. godine Nabokov je napustio Berlin na čitalačku turneju kroz Brisel, Pariz i London.

Krenuo je da nađe posao u inostranstvu kako bi povratio finansijsku stabilnost i napustio zemlju sa porodicom

Želeo je da se nastani u Francuskoj, i dok je bio tamo, imao je kratku aferu sa ženom po imenu Irina Guadanini. Tamo se sreo sa svojom porodicom dok je tražio prilike u SAD, a do aprila 1940. imao je pasoš za sebe, Veru i Dmitrija da napusti Evropu. Nabokov i njegova porodica su se prvo preselili u Njujork, gde je ponovo podučavao ruski jezik i predavao tražeći posao koji bi mu prijao, nije postao naturalizovani državljanin Sjedinjenih Država sve do 1945. godine.

Nabokov je počeo kao predavač ruske književnosti na Velsli koledžu, nedaleko od Bostona, a 1941. godine dobio je poziciju stalnog predavača za komparativnu književnost. Takođe je te godine objavio svoj prvi engleski roman, “Pravi život Sebastijana Najta”. Roman je delo metafikcije i rani prikaz postmodernizma, u kome pripovedač na kraju romana shvata da je i sam samo fiktivni lik. Napisan brzo u Parizu krajem 1938. godine, to je prvi Nabokovljev roman prodat pod njegovim pravim imenom. Objavio je svoj drugi roman pod nazivom “Bend Sinister” 1947. godine, distopijsko delo fikcije nastalo tokom turbulencija Drugog svetskog rata. U to vreme je dobio pomešane kritike, ali je ponovo pregledan i hvaljen u savremenoj kritici. Godine 1948.

Nabokovu je ponuđeno mesto na Univerzitetu Kornel

Sa porodicom se preselio na Itaku, u Njujorku, da predaje rusku i evropsku književnost do 1959. godine. Nabokov je bio značajno prisutan u kampusu; nikada nije bio otuđen od svojih kolega, ali nikada nije prisustvovao fakultetskom skupu tokom cele svoje karijere. Vera je u suštini delovala kao njegov asistent u nastavi, vozeći ga do kampusa, sedeći na njegovim časovima, kucajući njegova pisma i upravljajući njegovom korespondencijom. Vera je takođe kucala sve Nabokovljeve priče tokom njegovog života, počevši od drame “Tragedija gospodina Morna” 1923. godine. “Lolita”, možda najistaknutije i najozloglašenije Nabokovljevo delo, priča priču o Hambertu Hambertu, nepouzdanom pripovedaču sa nezasitnom požudom za 12-godišnjom devojčicom, Dolores Hejz, kojoj je dao nadimak istoimena “Lolita“.

Njih dvoje provode veći deo romana na putovanju po zemlji, vozeći se tokom dana i boraveći u nizu motela noću

Pored svoje beletristike i književne kritike, Nabokov je bio ozbiljan lepidopterista. Postavio je evolucionu hipotezu, koja će biti potkrijepljena 34 godine nakon njegove smrti, iako je uglavnom ignorisana kada je prvobitno objavljena.

Njegova zaokupljenost entomologijom i naukom uveliko je informisala njegov rad, kako kroz mehanički nivo jezika i posmatranja, tako i kroz predmet; njegova putovanja širom zemlje u potrazi za leptirima postala su kontekstualni pejzaž koji će izvesti njegov roman Lolita. Poslednje godine svog života Nabokov je proveo u Evropi sa suprugom Verom. Nakon uspeha “Lolite”, napustio je Ameriku i preselio se u Švajcarsku 1961. u hotel Montreuk Palace.

U intervjuima je izjavljivao da će se vratiti u Ameriku, ali nikada nije, ostao je u Evropi gde je bio blizak sa svojim sinom Dmitrijem, koji je živeo u Italiji. Nabokov je lovio leptire širom Alpa i posvetio svoje vreme pisanju. Bio je hospitalizovan u Lozani 1977. godine zbog bronhitisa i podlegao je neidentifikovanoj virusnoj bolesti u Montreu 2. jula te godine, sa porodicom oko njega. Nabokov je ostavio 138 indeksnih kartica svog najnovijeg romana u sefu jedne švajcarske banke. Nije želeo da bilo koji njegov rad bude posthumno objavljen, ali su njegove želje zanemarene. Godine 2009. objavljeni su počeci njegovog romana u nedovršenom obliku pod nazivom “The Original of Laura: A Roman in Fragments”.

Njegova predavanja su takođe objavljena nakon njegove smrti, na teme u rasponu od uopštene književnosti preko ruske književnosti do Don Kihota.