Feđa Štukan – Blank

Odlomak iz knjige

I tako, tačno u podne, nas dvojica, naoružani samo bombama i noževima, krećemo preko brisanog prostora. Smislili smo savršen plan. Idemo skroz u njihove rovove, jer jebi ga, oni nisu tamo, jer da jesu, pobili bi nas jutros k’o zečeve. Sanin ide u desni, ja u lijevi rov. Prije nego što smo se razdvojili uputili smo jedan drugom značajan pogled podrške od par sekundi, praćen gestom dignutog palca, što je trebalo da znači: “Vidimo se brate, sretno, mi ovo znamo, mi smo jebene mašine za ubijanje. Odrađujemo posao i vraćamo se. Samo hrabro, brate!” Ali odmah nakon razdvajanja, podtekst se naglo promijeni u: “Stvarno ne znam koji mi ovo kurac treba!”

Adrenalin me je sve jače lupao. Razmišljao sam: “A šta ako oni, za razliku od nas, ipak osmatraju liniju i preko dana?!”

Pužući, preturam po glavi najgore moguće scenarije, mislim o preglupoj odluci da ne ponesemo sa sobom ništa osim tih ruksaka i noža. Ni automat, ni jebeni pištolj, ništa što bismo mogli koristiti za samoodbranu. Da ne ponesem ni flašu vode! I taj strašni nož! Koji će mi kurac nož?! Valjda da se branimo nožem od tolike armade, ili smo se previše ufurali na obuci da smo Rambo, ili da, ako nas žive uhvate, nož sebi zabijemo direktno u srce, da skratimo muke. Ah da, ponijeli smo ga za slučaj da naletimo na njihovu minu, pa da napravimo onaj fazon s minom i nožem. Mudro, nema šta!

Na sebi sam imao prekratku maskirnu uniformu i bijele, poderane “all star” patike, koje se sigurno vide s par kilometara. Snajperisti sanjaju ovakve šanse i ovakve glupane. S bilo koje više tačke mogao se vidjeti trag slomljene trave koji ostavljam za sobom kao slinavi puž, a viših tačaka bilo je sa svih strana. Jedina utjeha bila je u tome što smo mislili, da oni misle, da ne postoje toliki idioti koji bi bilo šta pokušali usred ovakvog dana.

Sunce je u zenitu, a ja u goloj vodi dok se približavam njihovom rovu. Razmišljam kako će me, kad budem ulazio u rov, neki bradonja, zakrvavljenih razrogačenih očiju, uhvatiti za ruku i s divljačkim urlikom na usnama, na kojima se najviše ističu krvavi očnjaci, zabiti bajonet u vrh moje glave sve do zemlje kroz lobanju i okrenuti ga unutra lijevo-desno par puta, iz čistog psihopatičnog zadovoljstva.

Bilo je glupo odustati, a još gluplje stvarati sebi paniku razmišljajući o bradonji. Znam da me naši s osmatračnice gledaju i vidjeće me sve dok ne uđem u rov, a ako odustanem, biću predmet zajebancije do kraja života. Smrt u mukama lakše će mi pasti.

Svaki moj sljedeći “puz” sve je teži, ostajem bez snage. Loša ishrana, nedostatak bjelančevina, minerala, vitamina, neizdrživa žeđ, adrenalinska hiperventilacija, vrućina i svakim metrom sve veći strah, tjeraju me da pravim pauze sve češće. Rov je sad jako blizu, sad već vidim onaj zadnji red trave nakon kojeg je čistina. Tu sam, par metara do cilja, i kao da čujem repetiranje automatske puške. Brzo spuštam glavu skroz do zemlje i slučajno udahnem suhu zemljanu prašinu kroz isušeno grlo u svaku jebenu alveolu. Nagon na kašljanje raste a pljuvačke nemam da tu zemlju nekako progutam, nego se koncentrišem da se ne zakašljem jer, ako se to desi, otkriću položaj – ako već nisam. Skidam ruksak i lagano se okrenem na leđa, gledam u nebo jako otvorenih usta trudeći se da lagano udišem da ne iritiram grlo, ali pluća kontrahiraju sama i izgledam, otprilike, kao mačka koja pokušava da izbaci dlake iz grla, samo bez onog zvuka. Od ovoga se znojim i dehidriram još brže. I gaće i čarape potpuno su natopljene znojem.

Kažu da su jedine dvije stvari koje se nikako ne mogu sakriti – manjak samopouzdanja i kašalj, a mene su obje snašle baš u isto vrijeme. Onaj prvi “kah” je bio najglasniji, došao je ni otkud, oteo se kontroli i nisam stigao da se pripremim. Ostale sam, poučen na obuci, pokrio unutrašnjom stranom lakta i iskašljao se k’o kreten. Znam da nije baš bio trenutak, ali ništa se nije moglo uraditi. Imao sam osjećaj da je svaki onaj jebeni cvrčak, u krugu od kilometar, prestao da cvrči, pustivši me da se dobro iskašljem i svima obznanim gdje se tačno nalazim. Sad ležim na leđima, stisnutih očiju i još stisnutije face, iščekujem bradonju i spreman sam na najgore. Dovoljno je samo da pruži ruku. Saće. Samo što nije. Čekam. Ništa se ne dešava. Ko zna koliko dugo. Lagano otvaram jedno oko na smežuranoj faci i zabacujem lagano glavu unazad. Ne vidim nikoga.

– Jebo te ovo, ponavljam u sebi, jebo te ovo, jebo te ovo, jebo te ovo…!!!

Okrenem se na stomak i upućujem milion brzih pogleda na sve strane. Iskreno, nije mi se nikako silazilo tamo dole. Shvatio sam koliko smo se precijenili i koliko smo nespremni krenuli u ovu glupost. Ali, jebi ga, dosta kukanja. Vrijeme je da upadnem. Lagano izvirujem preko ruba i sve što vidim su sanduci s municijom. Brdo municije uredno složene uz zid prostranog, mašinski iskopanog tranšea. Brzo se okrećem nogama prema dole, uskačem i čučnem između dva reda sanduka i kao lud izvirujem na jednu pa na drugu stranu. Gledam da nisu možda slučajno zaboravili neku puškicu, dobro bi mi došla. Čujem ih jasno, negdje, ne znam koliko su daleko. Jesu li u baš u ovom rovu iza ćoška ili negdje dalje iza, ne mogu da procijenim?! Ili mi se pričinjava od straha. Ja sam sad tako debelo u govnima i baš bih volio biti apsolutno bilo gdje drugo, samo ne ovdje. Slobodni kraj silka sam, u potpunoj panici, svezao za korijen neke biljke koji je virio iz zemlje na jedno tridesetak centimetara od tla i pokušavam da iglu iz bombe izvučem pažljivo, tako da ne ispadne skroz. To bi je aktiviralo za 4‐5 sekundi, zajedno sa svim ovim sanducima i sa mnom pride, jer nisam siguran da bih u ovom stanju uspio da se izvučem iz rova za tako malo vremena. A i da uspijem ne bih daleko stigao. Igla mora da ostane u bombi, ali da se ipak lako izvlači, a korijen biljke je već previše nategao silk. Sad imam problem. Kao da ih već nemam dovoljno. Ne smijem da pustim bombu iz ruke, nego moram drugom rukom da odmotam silk s korijena i ponovo ga zamotam, pazeći na razdaljinu i zategnutost silka, jebem ti, ovo sve sad već predugo traje. Pokušavam da zabijem zašiljeni štap s minom u zemlju pored sanduka, ali zemlja je toliko suha i tvrda da, svaki put kad zamahnem, napravim samo rupicu od maksimalno 1mm. Zaglavim je nekako vodoravno iza drvenih kutija. Nema šanse da ću uspjeti da postavim drugu minu, ali nema veze, ova je na pravom mjestu, kad neko siđe u tranše, trebali bi čuti veliko “kaboom”. Provjerio sam još jednom sve, stao sam na jedan od sanduka i jedva se rukama izvukao vani i, bez osvrtanja, počeh da trčim, zapravo bauljam cik‐cak prema našim rovovima. Jebeš puzanje. Spašavaj se – ko može!

Naši osmatrači su sve vidjeli, potvrdili i razglasili. Taj dan bili smo heroji. Otišao sam u stacionar da presvučem mokru košulju. Alma, djevojka mog komandira koja je radila u sanitetu, zbog koje je ostavio ženu i dvoje djece, zaljubljeno me je gledala.

– Ti si lud! – Šeretski mi se nasmijala otvoreno flertujući, pa sam ju jebao.

Svi nam čestitaju. Ne nama dvoma, naravno. Nama dvojici.

– Predložiće nas za Zlatnog ljiljana. Tako se priča – reče Sanin.

– Wow! Uspjeli smo u životu!

Ne znam zbog čega sam svaki put iznova fasciniran prizorom zalaska Sunca?! Predveče, iako premoren, ponovo sam na smjeni u istom rovu – ponovo posmatram savršenstvo i dok, ne pretjerano pomno, slušam Saninove “borbene” priče o današnjoj akciji, razmišljam kako negdje neko, ne tako daleko, tek nekih stotinjak kilometara odavde, upravo sada gleda ovaj isti zalazak, ovog istog Sunca, s palube nekog cruisera, dohvati sa šanka Martini s ledom, srkne i pomisli: “Još samo tri rate kredita i otplatiću Porsche, hm, dođavola više s tim kreditima, baš mi zadaju glavobolje” e pa, mogao sam i ja biti na tom cruiseru, ali – BOOOOOOM! Nesvakidašnja eksplozija, dobro je zatresla zemlju i gust, dim se poče uzdizati visoko iz njihovog rova. Gotovo istog momenta počinje strašna pucnjava prema nama sa svih strana, prvo pješadijska, zatim, uz veliku buku, počeše padati s neba komadi drveta, zemlje, metala i svega onoga što smo detonirali a par sekundi kasnije i artiljerija poče sa svojom omiljenom i jedinom taktikom – ravnanje svega sa sigurne udaljenosti. Odmazda je brutalna, hiljade 120‐milimetarskih minobacačkih granata, stotine tenkovskih i haubičkih projektila ponovo mijenjaju geografiju.

Dvosatna smjena u rovu je gotova i moja četiri sata pauze mi se smiješe, moram to vrijeme iskoristiti za spavanje. Kolege su, šunjajući se i pretrčavajući, došle da nas odmijene. Usput mi kažu da zasad nemaju podatke o žrtvama osim par lakše ranjenih na našoj strani, ali čuli su preko radio‐veze da je Žućo aktivirao minu koju sam postavio.

– Ne Žućo, jebo te, zašto? Zašto Žule jebo te?!

Pretrčao sam do stacionara i legao u krevet do vrata, u mračnoj podrumskoj prostoriji u kojoj smo spavali. Sjeban do kraja. Moji saborci u drugoj sobi, uz slabo svjetlo auto-sijalice priključene na akumulator i uz čašicu dobre domaće rakije, “spašene” iz neke od obližnjih pravoslavnih kuća, kao i uvijek igraju rummy u cigare. Pričaju o našoj akciji. Nisu primijetili da sam ušao i ja upadam u pola razgovora.

– …on je lud, od prvog dana to mislim o njemu! Jebeni specijalci! Treba sad svi da izginemo zbog nji‐ hove zajebancije!

– Feđa je doba momak, ali ga ja uvijek držim na nišanu – reče moj komandir voda.

I tako sam počeo da padam u duboki crnjak. Osjećaj pobjede i ono malo herojskog zadovoljstva od danas – iščezlo je. Komandir voda, za kojeg bih minut ranije potpuno sigurno dao život bez razmišljanja – drži me na nišanu! Zbog nemuslimanskog imena? Ma, nabijem vas sve redom, muslimane, pravoslavce i katolike. Danas sam ubio Žuću, koji je milion puta kad je bilo granatiranje sjedio ispod mojih nogu u rovu i zajedno sa mnom se tresao od straha. On nije znao da je rat, nije shvatao da se tu gore, van njegovog mikro svijeta, dešava mržnja do istrebljenja. Mogao je da prepozna vibraciju tačno tog minobacača koji je okrenut prema našim položajima, onda bi cvilio i trčao ukrug dok se svi ne sklonimo. Žućo je tako spasio stotine života. Nije znao da smo mi gore podijeljeni na muslimane, pravoslavce i katolike, spremne da ubijamo za mitove, narative i neplodne livade po kojima je on slobodno trčkarao, malo kod jednih, malo kod drugih. On nas je volio sve, za njega smo svi bili isti i nije nas pitao za ime. Danas sam ga ubio. Izvini Žućo. Izvini, brate moj jedini. Jebo vas rat.

Sinoć sam mogao hladno da ubijem ljudsko biće i time pomognem ovoj mojoj i onoj njegovoj bagri u zapišavanju teritorije za pljačku, dobro zakamufliranu religijom i patriotizmom a od mene su napravili hipnotisanog majmuna, zaslijepljenog mržnjom, spremnog da ubija za bogate, za one koji su svoju djecu odavno izmjestili na skupe svjetske koledže? Odsad bez mene. Nisi bio prvi u kog sam pucao, ali buraz, bićeš zadnji. Ja od danas više ne pucam ni u koga, ni za koga, ni za šta. Dovedite svoju djecu neka se sami bore za vaš porodični biznis i vaše bogove pa neka se malo oni ponosno valjaju u blatu i u svojoj i tuđoj krvi. Ja se izvinjavam, ali stvarno imam pametnijeg posla.

Alma je rekla da sam lud. Zapravo svi su to rekli. Svi misle da jesam. E pa lud sam. Ideja mi se sviđa. Ja sam lud, zapravo, to ću da budem. Odluka je pala. Ovo je moj zadnji dan u vojsci!