„Trebalo bi da se vratim našim gostima” reče Leana sa tračkom brige u osmehu koji je uputila Hanteru.
„Već?”, reče Hanter, nastojeći da ovo zvuči uvređeno. Oslonjen na jedan od stubova trema, stajao je okrenut leđima. Visok i vitak.
Bleda svetlost koja je dolazila kroz otvorena vrata davala je njegovoj crnoj kosi neki zloslutni sjaj. U blagoj noći Taksona blještava belina njegove košulje odudarala je od mračne čvrstine, koju je Stejsi osećala u njemu. Gospode bože! prekorevala je sebe. Još nije ni upoznala Hantera Maninga a već je osećala otpor prema njemu. Kad bi samo ostavio Leanu na miru!
„Plašim se da moram”, prošaputala je Leana u odgovor na Hanterovo pitanje, naginjući svoju divnu glavu ka njegovim očima.
U tom trenutku Stejsi je poželela da udari svoju prelepu snahu. Leana je razmaženo proživela samo dvadeset i tri leta, ali bi udata žena trebalo da zna kako da ne bude uhvaćena u situacijama sličnim ovoj.
„Vratićeš se kasnije?”, upitao je Hanter tihim zapovednim tonom, koji bi neko zamenio za strast, ali ne i Stejsi. „Pokušaću”, obećala je Leana, dok su joj plave oči gorele uzbuđenjem deteta koje je pronašlo novu igračku. „Sada stvarno moram da idem”. Okrenula se da pođe kada je Hanter svojom širokom rukom nežno uhvatio za bradu. „Nešto malo, po čemu ćeš me se sećati”, rekao je Leani, pomerivši se, i kao usput poljubio njen mali lepi nos. Leana se nasmejala i brzo nestala ka kući i gostima. Stejsi se namrštila mada nije mogla a da ne oseti divljenje prema Hanterovim metodama, iako ih je prezirala. Poljubac pun strasti bi verovatno prestrašio Leanu koja je, to je bilo jasno, bila uplašena ovim flertovanjem. Ali lagani i blagi Hanterov pristup bio je proračunat da kod Leane izazove uzbuđe- nje bez napetosti.
