Sofija Gardner je zaprepašćeno posmatrala muškarca ispred sebe.
– Mislim da vas nisam dobro shvatila… – promucala je nesigurno. Na njenom bledom licu samo su obrazi bili zažareni. Krupne tamno kestenjaste oči, širom otvorene, bile su vlažne, iako sebi nikad ne bi dozvolila da zaplače.
– To je nova politika kuće, nemojte se ljutiti – Vilijam Rasel je nervozno okretao olovku u svojoj ruci. Njegovi tanki prsti na lepo negovanim rukama bili su u savršenom skladu sa ostatkom njegove pojave. Svetio sivo odelo, koje je služilo kao okvir besprekorno beloj košulji, bilo je šiveno po meri ili kupljeno u radnji nekog od poznatih dizajnerskih imena.
– Kako to mislite da se ne ljutim? Upravo ste mi saopštili da sam ostala bez posla – u glasu Sofije Gardner nije bilo prizvuka prijateljstva, iako se Vilijam Rasel sve vreme usiljeno osmehivao.
– Pa nije baš tako, i dalje možete da radite za nas… – trudio se da bude snishodljiv i ljubazan.
– Ali… – Sofija je blago podigla svoju desnu obrvu.
-Ali ne tu kolumnu. Ona je jedno od glavnih obeležja naših novina -Vilijam je sve vreme pokušavao da bude strpljiv.
– Zar vam nije palo na pamet da je to zbog toga što sam je ja pisala? – Sofija je već bespomoćno širila ruke, pokušavajući da objasni svoje stavove. – Ma ne… mislim… vi ste odličan pisac, ali nama je sada neophodna reklama, bilbordi…
– I zašto vam ja tu smetam? – i dalje joj nije polazilo za rukom da shvati suštinu njegove priče.
– Pa za “novo lice” naših novina, potrebna su nam i nova lica novinara… Vi ste ipak na pragu četrdesetih. Nije to ništa lično. I dalje ćemo sarađivati.
– Bojim se da nećemo! – Sofiji je već bilo dosta.
Lupila je dlanom o sto, iznenadivši i sebe tim postupkom. Muškarac naspram nje se vidno trgao.
