Obišao je oko stola, pogled mu se zaustavio na njenom licu. Krupne, crne oči gledale su ga kroz duge, guste trepavice. Nos joj je bio mali i pravilan, usne pune i lepo izvajane, a ten porcelanski, neobične zlataste nijanse.
Začudilo gaje potpuno odsustvo šminke i nakita, kao i jednostavna garderoba. Devojka kao da nije želela da ističe svoju lepotu, ili je možda nije bila svesna. Šarmantno joj se osmehnuo.
– Sedite, gospođice Silvari. Želite li nešto da popijete? Kafu? Sok? Viski?
– Kafa bi mi prijala – odgovorila je. -Hvala.
Aleksu se njen meki, melodični glas u tom trenutku učinio kao najlepša muzika. Tek primetni osmeh kojim mu je uzvratila učinio je da mu srce poskoči. Sačekao je da se smesti, a zatim je seo, zbunjen sopstvenom neočekivanom reakcijom.
