Nikolas Sparks – Čuvar

Odlomak iz knjige

Kad je ušao u svoju iznajmljenu kuću u viktorijanskom stilu, Ričard se stepenicama popeo do sobe u ćošku. Ofarbao je zidove u crno i oblepio prozore neprozirnim papirom i selotejp trakom; lampa sa crvenom sijalicom visila je nad stočićem na rasklapanje kraj zida. Njegova fotografska oprema nalazila se u ćošku: četiri različita fotoaparata, desetak objektiva, kutije sa filmom. Uključio je lampu i podesio abažur tako da bi svetio padalo pod boljim uglom. Kraj plitkih posuda sa hemikalijama koje je koristio za razvijanje filmova nalazila se gomila fotografija koje je snimio kada je izašao sa Džuli i on je posegao za njima. Prelistavao je slike, zaustavljajući se s vremena na vreme da bi zurio u nju. Izgledala je srećno tog vikenda, pomislio je, kao da je znala da se njen život odjednom promenio nabolje. Izgledala je takođe predivno. Pomno posmatrajući njene izraze lica nije mogao da pronade ništa što bi objasnilo ono što se desilo prethodne večeri.

Odmahnuo je glavom. Ne. neće joj tu grešku uzeti za zlo. Svako može da pređe iz besa u saosećanje tako lako kao ona je pravo blaso i on je srcćan što ju je pronašao. Sad već zna podosta o Džuli Barenson. Njena majka je pijandusa naročitom sklonošću ka votki, koja živi u trošnoj prikolici na bodu Dejtone. Otac joj trenutno živi u Minesoti, sa drugom ženom, i preživljava od socijalne pomoći za invalide zbog nesreće koju je doživeo dok je radio na građevini. Bili su venčani dve godine pre nego što je on iznenada napustio grad; Džuli je tada imala tri godine. Šestorica različitih muškaraca živela su sa Džuli i njenom majkom, najkraće jedan mesec, a najduže dve godine. Selile su se nekoliko puta, uvek iz jedne rupčage u drugu. Svake druge godine je menjala škole dok nije pošla u srednju školu. Imala je prvog dečka sa četrnaest godina; trenirao je američki fudbal i košarku i njihova zajednička slika je objavljena u školskom godišnjaku. Glumila je sporedne likove u dve školske predstave.

Napustila je školu pre mature i nestala na nekoliko meseci pre nego što je došla u ovaj gradić. Nije imao pojma kako ju je Džini namamio da dođe u mesto kakvo je Svansboro. Srećan brak, sasvim običan muž. Fin, ali običan. Takode je saznao i ponešto o Majku od jednog meštanina koga je upoznao u Kliperu. Čudo jedno koliko čovek može da postigne ako plati par pića u baru. Majk je zaljubljen u Džuli, ali to je Ričard već znao. Međutim, nije znao za propast
njegove prethodne veze i Sarino neverstvo ga je zamtrigiralo. Seća se kako je počeo da klima glavom dok je razmatrao mogućnosti koje su se iznenada ukazale. Takode je saznao da je Majk bio kum na Džulinom venčanju i njihova veza je počela da mu biva jasnija. Prijatno je biti sa Majkom, on je veza sa njenom prošlošću, sa Džimom. Shvatio je Džulinu poruku da se drži toga, da se otrgne svemu što bi moglo da je odvuče. Ali to je želja koja je odraz straha – straha da će završiti njena majka, straha da će izgubiti sve zbog čega se tako trudila, s. a od nepoznatog. Nije bio iznenađen što Pevač spava u sobi sanjom a i posumnjao je da takođe zaključava vrata od spavaće sobe. Ona je obazriva, pomislio je. To je verovatno nešto što je radila jos od detinjstva,
uzimajući u obzir muškarce koje je njena majka dovodila u kuću. Ali nema razloga da tako živi. Ne više. Ona može da krene dalje, baš kao što je on učinio.
Njihova detinjstva se verovatno ipak ne razlikuju mnogo. Pijanstva. Batine. Kuhinja puna bubašvaba. Miris budi i truleži sa zidova. Mlaka i mutna voda sa česme od koje mu je bilo muka. Njegov jedini vid bekstva bile su fotorgrafije iz knjiga Ansela Adamsa, fotografije koje kao da su šapatom nagoveštavale neka druga, bolja mesta. Otkrio je te knjige u školskoj biblioteci i provodio je sate prelistavajući ih, nestajući u nadrealno lepim pejzažima. Njegova majka je primetila šta ga zanima i tako je Božić obično bio jedan tužan praznik, nekako je uspela da ubedi njegovog oca da potroši nešto novca na jedan mali fotoaparat i nekoliko rolni filma kada je Ričard imao deset godina. To je jedini trenutak njegovog života za koji se seća da je prolio nekoliko suza radosnica.

Provodio je sate fotografišući predmete u kući ili ptice u dvorištu. Fotografisao je u zoru i u sumrak jer mu se sviđalo svetio koje je karakterisalo te delove dana; naučio je da se vesto kreće u tišini, na taj način postižući krupne planove koji su se činili nemogućima. Kada bi ispucao rolnu filma, otrčao bi u kuću i molio oca da je odnese na razvijanje. Kada bi fotografije bile gotove, pomno bi ih pregledao u svojoj sobi, pokušavajući da oceni šta je uradio kako treba, a šta ne. U početku, činilo se da njegovog oca zabavlja ovo njegovo interesovanje i čak je bacio pogled na fotografije sa prvih nekoliko filmova. Onda su počeli komentari. – O, vidi, još jedna ptica, rekao bi sarkastično i dodao: Boga mu, vidi, još jedna. S vremenom je počeo da stavlja primedbe na novac koji bi trebalo potrošiti na novi hobi njegovog sina.

– Samo ga rasipaš, zar ne?, zarežao bi, ali umesto da predloži da njegov sin odradi po neki poslić u komšiluku da bi sam platio za razvijanje, njegov otac je resio da mu održi lekciju. Ponovo je pio te noći, a i Ričard i njegova majka su pokušavali da mu se sklone sa puta, trudeći se iz petnih žila da budu neprimetni. Kako je Ričard sedeo u kuhinji, mogao je da čuje nesuvislo trabunjanje svog oca koji je gledao utakmicu na televiziji. Kladio se na svoj omiljeni tim – Patriotse – ali izgubio je i Ričard je čuo njegov gnev dok je ovaj udarao pesnicama o zid. Trenutak kasnije, njegov otac je ušao u kuhinju sa fotoaparatom i spustio ga na sto. U drugoj ruci je držao čekić. Pošto se pobrinuo da ga sin pažljivo gleda, razbio je aparat jednim jedinim udarcem. – Ja ćele nedelje radim da zaradim za život, a ti samo hoćeš da rasipaš novaci Sad više nećemo imati taj problem! Kasnije te iste godine, njegov otac je umro. Sećanja na taj događaj takode su vrlo živa: ugao pod kojim je jutarnje sunce padalo na kuhinjski sto. bezizražajan pogled njegove majke, ravnomerno kapanje vode sa česme kako su sati odmicali ka popodnevu. Policajci su govorili prigušenim glasovima kako su dolazili i odlazili: islednik je pregledao telo i odneo ga.

A onda, plač i jauci njegove majke, pošto su konačno ostali sami. ..Šta ćemo raditi bez njega?, jecala je. drmusajući ga za ramena. Kako je to moglo da se desi? Evo kako: Njegov otac je pio Kod O'Brajena, malom, mračnom baru u Bostonu, nedaleko od njihove kuće. Prema recima ljudi iz bara, odigrao je jednu partiju bilijara i izgubio, a onda je presedeo za šankom ostatak večeri, pijući pivo sa viskijem. Dva meseca pre toga dqbio je otaz u fabrici, te je većinu večeri provodio tu, gnevan čovek koji traži sažaljenje i utehu u društvu alkoholičara. U to vreme, Vernon ih je oboje tukao redovno, a prethodne noći bio je naročito okrutan. Napustio je bar nešto pre deset, stao je kraj radnje na ćošku da kupi kutiju cigara i prošao kolima kraj kuća u radničkom kraju gde su živeli. Komšija koje je šetao psa video ga je kako se približava kući. Garaža je ostala otvorena i Vernon je parkirao kola u tom malom prostoru. Gomile kutija bile su naslagane uz oba zida.