Počeo sam ozbiljno da proučavam i strastveno „gutam“ sve informacije o tome kako su stari Grci osmišljavali memorijske sisteme za različite svrhe; i kako su kasnije, Rimljani primenjivali te tehnike sa ciljem da zapamte kompletan sadržaj knjiga iz oblasti mitologije i da impresioniraju svoje slušaocc tokom rasprava i govora u senatu.
Moje je interesovanje za ovu oblast, tokom studija na koledžu, kada je razumevanje naučenog dobilo primat u odnosu na „bubanje“ napamet, bivalo sve veće. Bazični memorijski sistemi se ne koriste za prisećanje po „papagajskom principu“, već kao gigantski sistem za popunjavanje prostora u našim mozgovima, omogućavajući nam da se veoma brzo prisetimo onoga što smo zapamtili i da znatno uvećamo opšte razumevanje.
Primenjivaosam tehnike prilikom polaganja ispita, igrajući se svojom imaginacijom, sa ciljem da poboljšam svoje pamćenje i pomognem drugim studentima, koji su verovatno bili na rubu akademskog neuspeha, da postignu kako-tako zadovoljavajuće rezultate.
Eksplozija istraživanja mozga poslednjih decenija je potvrdila ono što su teoretičari pamćenja, kartaroši, mnemoničari i mađioničari oduvek znali: da je sposobnost pamćenja i prisećanja praktično neograničena. Savršeno pamćenje je najveće od sedam svetskih čuda – „viseći vrtovi“ naše bezgranične memorije i imaginacije.
