Svakoga je mogao da otera, bez pardona i objašnjenja, ali ne i svog mlađeg brata, Luku, koji je nenajavljeno došao u posetu.
– Iznenađenje! – uzviknuo je Luka, šireći ruke i pozivajući Alesandra da se zagrle.
– Hej! Koga je to plima izbacila?! – uprkos užurbanosti,Alesandro se iskreno obradovao dolasku svog brata, koga nije
video nekoliko meseci. – Otkud ti? Odakle dolaziš?
– Odakle, hm… – Luka je značajno klimnuo glavom. – Dobro pitanje. Više ni sam ne znam gde sam, poslednji put, bacio sidro.
Uglavnom, u protekla dva meseca sam obišao sve luke na Jadranskom, Tirenskom, Jonskom i Sredozemnom moru!
– Pretvorio si se u pravog gusara, mališa! – Alesandro je šaljivo udario Luku iza ušiju, kao što je to činio dok su bili mlađi.
– Koliko si planirao da ostaneš u Riminiju?
– Samo ove noći. Sutra nastavljam dalje, ka Ankoni.
– Da li te neko prati na putovanju?
– Da… – Luka je slikovito prevrnuo očima-jedna devojka.
– Pa? Gde je?
– Ostala je da spava najaMi.
– Da spava? U ovo doba? – Alesandro je pogledao na sat,nakon čega je tiho opsovao. – Izvini, moram da telefoniram i da otkažem sastanak, na koji sam krenuo. Ti se smesti, uzmi pivo iz frižidera, napravi sendvič ako želiš. Mislim da ima i lazanje u rerni. Luka je otišao u kuhinju, gde je, umesto piva, uzeo konzervu soka. Vraćao se u dnevnu sobu, kada je začuo Alesandrov glas. Žao mi je, Simona. Nadoknadiću ti ovo… Da, ako ne bude bilo kasno, javiću ti se malo kasnije… Ne, već smo pričali o tome. Ne možeš da prespavaš kod mene… Sebična si… U redu, iskupiću ti se… Zdravo!
Naviknut na iskren i otvoren odnos sa Alesandrom, Luki nije padalo na pamet da se pravi kako nije čuo njegov razgovor.
– Ko je Simona? – upitao ga je namršteno, kada mu se pridružio u dnevnoj sobi.
– Gledaj svoja posla, klinac – poručio mu je Alesandro,otkopčavajući gornje dugme na košulji. – Reci mi, kako si?
– Kako sam?! – Luka je sa ironijom ponovio postavljeno mu pitanje.
– Upravo premirem od straha da će se pokazati kako imaš ljubavnicu! Imaš li je, Alesandro?!