Aleksandar Tišma (1924 – 2003)

Biografija Autora - Sve Knjige

“Minut može biti isto što i ceo život, ako se doživi usredsređeno, ako se gleda pažljivo kako promiču kuće i prolaznici, ako se zna da se učinilo ono što se želelo.”
aleksandar tisma pisac knjizevnik

Rođen u godinama koje su nastupile posle rata, Aleksandar Tišma bio je srpski i jugoslovenski pisac i pesnik. U njegovim ostvarenjima najzastupljenije su lirske pesme, romani i novele. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, na jugu Ugarske. Njegovi roditelji bili su Gavro koji je bio Srbin i Olga Miler, koja je bila jevrejka. Majka mu vodi poreklo iz jevrejske trgovačke porodice, a ona je tokom svog školovanja u Subotici, od narjanijih dana pokazala veliku posvećenost svim vrstama umetnosti. Njegov otac, Gavra je radio kao šegrt za jednog segedinskog trgovca, a posle Prvog svetskog rata, u Horgošu je upoznao Olgu. Zbog očevog posla, porodica se preselila u Novi Sad.

Aleksandrov otac je bio vedar, komunikativan i često omiljen u društvu, dok je njegova majka bila čista suprotnost njegovom ocu. Bila je posvećena umetnosti, povučena i melanholična. Aleksandar je po želji svoje majke učio strane jezike od malih nogu. Učio je francuski, engleski i nemački jezik. Kako je često analizirao pitanje ličnog identiteta, pokrenut činjenicom dvojnog porekla, našao se u ulozi posmatrača, koju je apsolutno preuzeo kao svoju glavnu osobinu i karakteristiku.

Osnovnu školu i gimnaziju je pohađao i završio u Novom Sadu 1942. godine. Iz njegovog izbora da ne učestvuje u svetu nego da bude njegov posmatrač, proizilazi odluka da se okreni i posveti karijeri pisca, kao životnoj karijeri. Njegova sposobnost zaključivanja umešanosti društva, pa i samog sebe najbolje se prikazuje u njegovom delu “Dnevnik”. Aleksandar je vodio dnevnik u periodu od 1942. godine, pa sve do 2001. godine. Pred sam početak rata napisao je autobiografiju u kojoj predstavlja svoje lične stavove i iskustva. Decembra 1944. godine stupio je u narodnooslobodilačku borbu. Kao Jevrej, morao je da beži u Budimpeštu, pred nacističkom agresijom, kod porodice sa majčine strane. Tamo je upisao i studirao ekonomiju pa romanistiku u periodu od 1942. godine do 1943. Godine.

Ubrzo zatim se prebacio na Filozofski fakultet gde je studirao francuski jezik i književnost. Još na početku svojih studija pokazuje veliku sklonost ka modernoj književnosti. Voleo je provodi slobodno vreme čitajući Prusta, Mana, Virdžiniju Vulf, Selinu i brojne druge savremene pisce. Kada je Nemačka okupirala Mađarsku 1944. godine, prebačen je u radni logor u Transilvaniji. Mnogo puta je govorio da se po prvi put u svom životu, tada osećao kao pripadnik nekog kolektiva. Više nije bio samo posmatrač. Boravak u logoru je značajno uticao na njegovo stvaralaštvo, kako je iz tog perioda i sa takvog mesta crpeo inspiraciju.

Tamo je počeo da piše realistička dela. Po povratku u Novi Sad, oboleo je od žutice. Nakon oporavka se preselio u Sombor gde je radio u redakcija “Bilatena”. Bio je i angažovan kao cenzor u Armijskoj pošti. Za vreme rata, njegovim roditeljima oduzeli su kuću i radnju. Kako je situacija u kojoj se njegova zemlja našla bila izuzetno teška, pokušavao je da se preseli kod njegovih rođaka, ali neuspešno, jer nije mogao da dobije pasoš. Radio je u Subotici i Sremskoj Mitrovici kao novinar za list “Slobodna Vojvodina”. U Bosnu odlazi 1947. godine, na radnu akciju, a posle toga služi vojsku u Mostaru i Sarajevu. Godine 1948. radio je kao novinar u redakciji “Borbe”, beogradskih novina, i postao je kandidat za pristupanje Partiji. Ali kako je bio apsolutno nezainteresovan za politiku, odlučio je da iste godine upiše studije istorije umetnosti, sa koje se vrlo brzo prebacio na Germanistiku na kojoj je i diplomirao. Od 1949. godine radio je kao administrativni sekretar Matice srpske u Novom Sadu.

Tamo je uspostavio prijateljstvo sa Boškom Petrovićem i Mladenom Leskovcem. Kako su mu prijatelji pružali podršku i davali pozitivne kritike, podstakli su ga da počne sa stvaranjem drame i poezije. Mnoga dela je prevodio sa mađarskog i nemačkog jezika, a svoju priču pod nazivom “Ibikina kuća” objavio je u Letopisu Matice srpske. Aleksandar se 1952. godine oženio svojom koleginicom Sonjom Drakulić, sa kojom je iste godine dobio i sina, Andreja. Nakon svih godina i dalje je imao istu jaku želju da napusti svoju zemlju. Po prvi put u životu, pasoš dobija 1957. godine i odmah koristi priliku da youtube u Pariz. Kada se vratio u Novi Sad, ispunjem utiscima putovanja, napisao je i objavio svoje prve putopise. Sa ovim započinje svoj plodotvoran književni period. Godine 1961. objavljuje svoje pripovetke “Kičma” i “Krivica”. Sledeće godine ispunjava svoju želju, i nastavlja da putuje, ovog puta u Poljsku.

Nakon inspirativnog putovanja on piše putopis pod nazivom “Meridijani srednje Evrope”. Vrhunac svoje karijere doseže nakon objavljivanja svojih dela gde je glavna tematika Jevrejstvo i Holokaust. Brojne nagrade je dobio za ista ta dela: “Knjiga o Blamu”, “Upotreba čoveka”, “Kapo”, “Škola bezbožništva”. Ovi radovi prevedeni su na čak sedamnaest svetskih jezika. Aleksandar Tišma postaje dopisni član Vojvođanske akademije nauka (VANU) 1979. godine, a pet godina kasnije postaje i njen redovan član. Takođe je bio i redovan član Sprske akademija nauka i umetnosti (SANU) od 1991. godine. A nakon godinu dana, tačnije 1992. godine, postao je potpredsednik ogranka Srpske akademije nuka i umetnosti u Novom Sadu. Povodom prijema u Akademiju, Aleksandar Tišma je napisao pripovetku pod imenom “Nenapisana priča”, koja se temelji na svim neproživljenim iskustvima pisca.

Aleksandar je napisao i autobiografiju u kojoj nije sakrivao istinu, već je vrlo iskreno pisao o svom životu sve do smrti njegove majke. Takođe u emotivnoj i iskrenoj autobiografiji pisao je i o društvenim odnosimo koje je doživeo tokom svog života. U Izdavačkom preduzeću Matice srpske radio je kao urednik, sve do penzije. Aleksandar Tišma je bio pisac evropskog kultrunog kruga. Bio je veoma daleko od folklornog narativnog nasleđa, i izražavo se ličnim pripovedačkim oblikom. Kroz svoju poeziju i prozu odredio je jasno sva bitna životna stanja i definisao je ključne oblasti postojanja u njegovom prostoru i vremenom, koje je često oslikavao kao tragična. Jasno je zašto je nasilje vodeća tema mnogih njegovih dela, kako je on svedok ljudske tragedije izazvane ljudskom vrstom. Sa stanovišta svedoka predratnog, ratnog i posleratnog perioda često je nalazio inspiraciju da piše o tome kako je ugrožna ljudska vrednost. Skoro uvek za mesto dešavanja uzima novosadski prostor, a retko kad neko mesto ili zemlju van Vojvodine. I njegovi junaci često bivaju silom odvedeni ili privremeno odlaze iz svoje zemlje. Stekao je veliku književnu slavu i ugled širom čitave Evrope. Postao je član Akademiji umetnosti u Berlinu 2003. godine.

Odlazak velikana

Posle duge i teške bolesti, Aleksandar Tišma umro je u Novom Sadu u osamdesetoj godini. Nakon njegove smrti objavljena su njegova sabrana dela. Prema romanu “Vere i zavere”, snimljena je istoimena televizijska serija 2010. godine. Osnovana je fondacija “Aleksandar Tišma” koja je 2019. godine počela da dodeljuje istoimenu nagradu. Njen prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mašarske za knjigu “Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”.

Dela

Pesme

  • Naseljeni svet, 1956.
  • Krčma , 1961.

Zbirke pripovedaka

  • Krivice, 1961.
  • Nasilje , 1965.
  • Mrtvi ugao, 1973.
  • Povratak miru, 1977.
  • Škola bezbožništva , 1978.
  • Hiljadu i druga noć – izabrane pripovetke, 1987.
  • Iskušenja ljubavi – izabrane pripovetke, 1995.

Romani

  • Za crnom devojkom, 1969.
  • Knjiga o Blamu, 1972.
  • Upotreba čoveka, 1976.
  • Begunci, 1981.
  • Vere i zavere, 1983.
  • Kapo, 1987.
  • Široka vrata, 1988.
  • Koje volimo, 1990.
  • Ženarnik, 2010.

Ostalo

  • Drugde, 1969 – putopisi
  • Pre mita, 1989 – eseji
  • Šta sam govorio, 1996 – intervjui
  • Dnevnik: (1942-1951), 1991 – dnevnik
  • Sečaj se večkrat na Vali, 2000 – dnevnik

Nagrade i priznanja 

  • Brankova nagrada (1957. godine)
  • Oktobarska nagrada Novog Sada (1966. godine)
  • Nolitova nagrada (1977. godine)
  • Ninova nagrada (1977. godine)
  • Nagrada Narodne biblioteke Srbije (1978. godine)
  • Nagrada Szirmai Karoly (1977., 1979. godine)
  • Andrićeva nagrada (1979. godine)
  • Nagrada Lajpciškog sajma za evropsko razumevanje (1995. godine)
  • Državna nagrada Austrije za evropsku književnost (1995. godine)
  • Francuski Orden viteza nacionalnog reda za zasluge (1997. godine)

Koje je tvoje mišljenje o knjizi ili autoru? Podeli iskustvo sa ostalim čitaocima!

Ostavi ocenu i pomozi drugima*