Margaret Atvud je rođena u Otavi, Ontario, Kanada. Bila je drugo i srednje dete Karla Atvuda, šumskog entomologa, i Margaret Atvud, rođene Kilam, bivšeg dijetetičara. Istraživanje njenog oca značilo je da je odrasla sa nečim nekonvencionalnim detinjstvom, često putujući i provodeći mnogo vremena u ruralnim regionima. Ipak, čak i kao dete, Atvudova interesovanja su nagovestila njenu karijeru.

Iako nije počela da pohađa redovne škole sve dok nije imala 12 godina, Atvud je od ranog detinjstva bila posvećena čitanju. Čitala je širok spektar materijala, od tradicionalnije literature preko bajki i misterija do stripova. Još dok je čitala, pisala je i svoje prve priče i dečje drame sa šest godina. Godine 1957. završila je srednju školu Leaside u Leasideu u Torontu. Posle srednje škole, pohađala je Univerzitet u Torontu, gde je objavljivala članke i pesme u školskom književnom časopisu i učestvovala u pozorišnoj trupi.

Godine 1961. Atvud je diplomirala engleski jezik sa odličnim uspehom, kao i dva predmeta iz filozofije i francuskog jezika. Odmah nakon toga, dobila je stipendiju i započela postdiplomsku školu na Radklif koledžu (ženska sestrinska škola Harvarda), gde je nastavila studije književnosti. Magistrirala je 1962. godine i započela svoj doktorski rad disertacijom pod nazivom Engleska metafizička romansa, ali je na kraju napustila studije nakon dve godine bez završetka disertacije.

Nekoliko godina kasnije, 1968. godine, Atvud se udala za američkog pisca Džima Polka. Njihov brak nije rodio decu, a razveli su se tek pet godina kasnije, 1973. godine. Ubrzo po okončanju braka, međutim, upoznala je Grema Gibsona, kolegu kanadskog romanopisca. Nikada se nisu venčali, ali su 1976. godine dobili svoje jedino dete, Eleonor Atvud Gibson, i živeli su zajedno do Gibsonove smrti 2019. godine.

Godine 1961. objavljena je njena prva knjiga poezije “Dvostruka Persefona”. Zbirka je naišla na dobar prijem u književnoj zajednici i osvojila je nagradu E.J. Prat medalja, nazvana po jednom od najistaknutijih kanadskih pesnika moderne ere. Tokom ovog ranog dela svoje karijere, Atvud se pretežno fokusirala na svoj pesnički rad, kao i na podučavanje.

Tokom 1960-ih, Atvud je nastavila da radi na svojoj poeziji dok je takođe radila u akademskim krugovima. Tokom decenije, predavala je na tri odvojena kanadska univerziteta, pridruživši se katedri za engleski jezik. Počela je kao predavač engleskog jezika na Univerzitetu Britanske Kolumbije u Vankuveru od 1964. godine do 1965. godine. Odatle je otišla na Univerzitet Sir ​​Džordž Vilijams u Montrealu, gde je bila instruktor engleskog od 1967. do 1968. godine. decenija predavanja od 1969. godine do 1970. godine na Univerzitetu Alberta.

Njena nastavnička karijera nije ni najmanje usporila njen kreativni učinak. Godine 1965. i 1966. bile su posebno plodne, jer je objavila tri zbirke poezije u manjim štamparima: “Kaleidoskopi Barok” “Talismani za decu” i “Govori za doktora Frankenštajna”, sve u izdanju Akademije umetnosti Kranbruk. Između dve svoje profesorske pozicije, takođe 1966. godine, objavila je “Igru u krug”, svoju sledeću zbirku poezije. Dobio je prestižnu književnu nagradu generalnog guvernera za poeziju te godine. Njena peta kolekcija, “Životinje u toj zemlji”, stigla je 1968. godine.

Prvu deceniju svoje spisateljske karijere, Atvud se fokusirala isključivo na objavljivanje poezije i to sa velikim uspehom. Međutim, 1969. godine je promenila brzinu, objavila svoj prvi roman “Jestiva žena”. Satirični roman se fokusira na rastuću svest mlade žene u izrazito konzumerističkom, strukturiranom društvu, nagovještavajući mnoge teme po kojima će Atvud biti poznat u narednim godinama i decenijama.

Do 1971. godine Atvud se preselila da radi u Torontu, provodeći narednih nekoliko godina predajući na tamošnjim univerzitetima. Predavala je na Univerzitetu Jork od 1971. godine do 1972. akademske godine, a zatim je sledeće godine postala pisac na Univerzitetu u Torontu, završivši u proleće 1973. godine. Iako će nastaviti da predaje još nekoliko godina, ove pozicije će biti njene poslednje nastavničke poslove na kanadskim univerzitetima.

Tokom 1970-ih, Atvud je objavila tri velika romana: “Isplivavanje” (1972), “Lejdi Orakl” (1976) i “Život pre čoveka” (1979). Sva tri ova romana su nastavili da razvijaju teme koje su se prvi put pojavile u “Jestivoj ženi”, učvršćujući Atvuda kao autora koji je promišljeno pisao o temama roda, identiteta i seksualne politike, kao i o tome kako se ove ideje ličnog identiteta ukrštaju sa konceptima nacionalni identitet, posebno u njenoj rodnoj Kanadi. U to vreme Atvud je prošla kroz neke preokrete u svom ličnom životu. Od svog muža se razvela 1973. godine i ubrzo se upoznala i zaljubila u Gibsona, koji će joj postati doživotni partner. Njihova ćerka je rođena iste godine kada je “Lejdi Orakl” objavljena.

Atvud je nastavila da piše i van fikcije tokom ovog perioda. Poezija, njen prvi fokus, uopšte nije gurnuta u stranu. Naprotiv, bila je još plodnija u poeziji nego u beletrističkoj prozi. Tokom devet godina između 1970. godine i 1978. godine objavila je ukupno šest zbirki poezije: “Dnevnik Suzane Mudi” (1970), “Procedure podzemlja” (1970), “Moćna politika” (1971), “Ti si srećan” (1974), a zbirka nekih od njenih prethodnih pesama pod nazivom “Izabrane pesme 1965–1975” (1976) i “Dvoglave pesme” (1978). Objavila je i zbirku kratkih priča, “Plesačice”, 1977. godine; osvojio je nagradu Svetog Lorensa za beletristiku i nagradu “Periodical Distributors of Canada” za kratku fikciju. Njeno prvo nefikcijsko delo, pregled kanadske književnosti pod nazivom “Opstanak: Tematski vodič kroz kanadsku književnost”, objavljeno je 1972. godine.

Njeno najpoznatije delo, “Sluškinjina priča”, objavljeno je 1985. godine i dobilo je nagradu Artur C. Klark i nagradu generalnog guvernera.

takođe je bio finalista Bukerove nagrade 1986. godine, koja priznaje najbolji roman na engleskom jeziku koji je objavljen u Ujedinjenom Kraljevstvu. Roman je delo spekulativne fantastike, smešten u distopijsku alternativnu istoriju u kojoj su Sjedinjene Države postale teokratija po imenu Gilead koja primorava plodne žene na podređenu ulogu “sluškinja“ da rađaju decu ostatku društva. Roman je opstao kao moderni klasik, a 2017. godine platforma za striming Hulu počela je da emituje televizijsku adaptaciju.

Njen sledeći roman, “Mačje oko”, takođe je bio dobro primljen i visoko hvaljen, postavši finalista i za Guvernerovu nagradu 1988. godine i za Bukerovu nagradu 1989. godine. Tokom 1980-ih, Atvud je nastavila da predaje, iako je otvoreno govorila o svojim nadama da će na kraju imati uspešnu (i unosnu) spisateljsku karijeru da ostavi kratkoročne profesorske pozicije iza sebe, kao što se mnogi književni pisci nadaju.

Godine 1985. radila je kao počasna predsedavajuća MSP na Univerzitetu u Alabami, a narednih godina je nastavila da zauzima jednogodišnje počasne ili titule: bila je Berg profesor engleskog jezika na Univerzitetu u Njujorku 1986. godine, pisac- boravio je na Univerzitetu Mackuarie u Australiji 1987. godine i kao pisac u rezidenciji na Univerzitetu Triniti 1989. godine.

Atvud je nastavila da piše romane sa značajnim moralnim i feminističkim temama tokom 1990-ih, iako sa širokim spektrom tema i stila. “Nevesta pljačka”š (1993) i “Alijas Grejs” (1996) bavili su se pitanjima morala i roda, posebno u svojim prikazima zlikovskih ženskih likova. “Nevesta pljačkaš”, na primer, prikazuje savršenog lažova kao antagonista i eksploatiše borbu za moć između polova; “Alijas Grejs” je zasnovan na istinitoj priči o služavki koja je osuđena za ubistvo svog šefa u kontroverznom slučaju.

Oba romana su dobila veliko priznanje u književnom establišmentu; bili su finalisti za nagradu generalnog guvernera u svojim godinama kvalifikovanosti, “Nevesta pljačkaša” je ušla u uži izbor za nagradu Džejms Tiptri mlađi, a “Alijas Grejs” je osvojio Gilerovu nagradu, bio je u užem izboru za Orange nagradu za fikciju i bio je Bukerova nagrada finalista. Obojica su takođe na kraju dobili adaptacije na ekranu. Godine 2000. Atvud je dostigla prekretnicu sa svojim desetim romanom, “Slepi ubica”, koji je osvojio Hametovu nagradu i Bukerovu nagradu i bio nominovan za nekoliko drugih nagrada. Sledeće godine uvrštena je u kanadsku Stazu slavnih.

Atvud je svoju pažnju usmerila na spekulativnu fikciju i tehnologije iz stvarnog života u 21. veku. Godine 2004. došla je na ideju za tehnologiju daljinskog pisanja koja bi omogućila korisniku da piše pravim mastilom sa udaljene lokacije. Osnovala je kompaniju za razvoj i proizvodnju ove tehnologije, koja se zvala LongPen, i bila je u mogućnosti da je sama koristi za učešće u obilascima knjiga kojima nije mogla lično da prisustvuje.

Godine 2003. objavila je “Oriks i krek”, postapokaliptični spekulativni roman. Na kraju je bio prvi u njenoj trilogiji “MaddAddam“, koja je takođe uključivala “Godinu poplave” iz 2009. godine i “MaddAddam” iz 2013. godine. Romani su smešteni u postapokaliptični scenario u kome su ljudi gurnuli nauku i tehnologiju na alarmantna mesta, uključujući genetske modifikacije i medicinske eksperimente. Tokom ovog perioda, eksperimentisala je i sa neproznim delima, napisala kamernu operu “Pauline” 2008. Projekat je nastao po narudžbini Gradske opere Vankuvera i zasnovan je na životu kanadske pesnikinje i izvođačice Polin Džonson.

Njen noviji rad takođe uključuje neke nove poglede na klasične priče. Njena novela “Penelopijada” iz 2005. prepričava Odiseju iz perspektive Penelope, Odisejeve žene; adaptirana je za pozorišnu predstavu 2007. Godine 2016., kao deo serije Šekspirovih prepričavanja “Penguin Random House”. Zatim njeno najnovije delo je “Testamenti” (2019), nastavak Sluškinjine priče. Roman je bio jedan od dva zajednička dobitnika Bukerove nagrade za 2019. godine.

Atvudovo interesovanje za nacionalni identitet (konkretno za kanadski nacionalni identitet) provlači se i kroz neke od njenih radova. Ona sugeriše da je kanadski identitet vezan za koncept opstanka protiv brojnih neprijatelja, uključujući druge ljude i prirodu, i za koncept zajednice. Ove ideje se uglavnom pojavljuju u njenom nefikcionalnom radu, uključujući pregled kanadske književnosti i zbirke predavanja tokom godina, ali i u nekim od njenih beletristike. Njeno interesovanje za nacionalni identitet često je vezano za sličnu temu u mnogim njenim radovima: istraživanje načina na koji se stvaraju istorija i istorijski mit.