Bila je uplašena. Svako je mogao da vidi istaknut znak za prodaju imovine, koji je bio postavljen na glavnom drumu i pokazivao put ka kući, pod izgovorom da je zaintereso-vani kupac. Koliko je kupaca došlo na motociklu? Potrudivši se da zvuči što strože rekla je: “Ako čekate gospodju Hajtauer, mislim da… ” “Tako mi Boga, ako to nije gospodjica Laura Nolan lično.” Nekoliko minuta nije bila u stanju da progovori. “Kako, kako to da me poznajete?” Njegov prigušen smeh – dubok, grlen, možda ne baš zlokoban, ali isto tako opasan, izavao joj je žmarce niz kičmu. Popeo se do verande i sada je stajao na istoj visini kao i ona. Samo što je on bio znatno viši. Mnogo viši. Nadvio se zastrašujuće nad njom u tom senovitom mraku. “Pa, nema potrebe da budete tako skromni, gospodjice Laura, Svi poznaju najlepšu malu bogatašicu u Gregoriju, Džordžiji.”
Zasmetalo joj je nekoliko stvari. Kao prvo, njegov ton. Bio je ofanzivan, bez trunke poštovanja.Njegovo otezanje bilo je drsko i jedva primetno podrugljivo. Takodje, bila je uvredjena zbog njegove aluzije na bogatstvo njene porodice. Spominjanje takvih stvari bilo je krajnje nisko i ukazivalo je na to da nema manire i malo, ili gotovo nimalo, poštovanja za konvencionalnosti. I na kraju, ono što je bilo najuznemiravajuće, bio je način na koji joj se približio primoravajući je da ide unazad dok joj se kosti nisu gotovo usekle u sama prednja vrata. Čovek je stajao tako blizu da je Laura mogla da oseti vrelinu njegovog tela i miris njegovog parfema. Samo mali broj ljudi je imao smelosti da joj preseče put, a još manji da upadne na njen prostor. Ni najmanje joj se nije svidela njegova drskost. Ovaj stranac kršio je sva pravila lepog ponašanja. Šta zamišlja, ko je on? “Vi ste u prednosti”, hladno je rekla, “pošto ja Vas ne poznajem.” Ujedno je nagovestila da želi da tako i ostane.
