Iz knjige:
Jutro je osvanulo vedro i hladno, u vazduhu se osećala oštrina koja je nagoveštavala kraj leta. Krenuli su s prvom svetlošću, njih dvadesetorica, da vide pogubljenje. Bren je bio među njima, napet i uzbuđen. Prvi put su smatrali da je dovoljno star da s ocem i braćom prisustvuje izvršenju kraljevske pravde.
Bila je deveta godina leta, sedma godina Brenovog života. Osuđenika su uhvatili kod male utvrde u brdima. Rob je mislio da je čovek divljanin, da mu je mač zaklet na vernost Mensu Rajderu, kralju s one strane Zida. Bren se naježio od same pomisli na to. Prisetio se priča koje je kraj ognjišta čuo od Stare Nen. Divljani su bili surovi ljudi, kazivala im je ona, lopovi i otmičari i ubice. Živeli su s džinovima i avetima, krali devojčice u gluvo doba noći i pili krv iz uglačanih rogova. A žene su im ležale sa Tuđinima u Dugoj noći i rađale užasnu, napola ljudsku decu. Ali čovek koga zatekoše kako, kraj zida utvrde, svezan čeka na kraljevu pravdu, bio je star i mršav, ne mnogo viši od Roba.
Od promrzlina je izgubio oba uha i prst; u crnom, ličio je na brata iz Noćne straže, samo mu je odeća bila otrcana i prljava. Dah ljudi i konja mešao se i kovitlao na hladnom jutarnjem vazduhu dok su, po naređenju Brenovog gospodara oca, čoveka odvezivali i dovodili. Rob i Džon sedeli su mirno na svojim konjima, dok je sedmogodišnji Bren na poniju pokušavao da izgleda starije, da ostavi utisak nekoga ko je sve to već video. Lagan vetar dunu kroz kapiju utvrde. Nad glavama im se zavijori barjak Starka od Zimovrela: sivi jezovuk u trku preko ledenobelog polja.
