Nakon čitanja ove ljubavne priče, ponovo ćete verovati da iskrena i prava ljubav postoji. Mnogi čitaoci će se složiti da je ova knjiga jedna od onih koje nas ostave bez daha i očaraju u prvih par poglavlja. Roman koji govori o iskrenoj i ljubavi koja je dirljiva i bezvremena.
Nakon služenja u drugom svetskom ratu, tridesetjednogodišnji Noa vraća se u svoj rodni kraj, Severnu Karolinu. On je na bojištu upoznao mladu devojku imena Ali. Ona je ostavila neverovatno jak utisak na njega. On nikako ne može da je zaboravi. Mlada devojka treba da se uda za advokata kojeg je upoznala nakon Noe, ali ni ona njega ne može da zaboravi. Ljubav koja je zabranjena, daleka i tragična, možda baš postane realna i trijumfalna. Saznajte čitajući ovu fenomenalnu knjigu.
Odlomak iz knjige
Ko sam ja? I kako će se, pitam se, završiti ova priča? Sunce se pomolilo i sedim kraj prozora zamagljenog dahom minulog života. Evo kako jutros izgledam: dve majice, debele pantalone, šal dva puta obmotan oko vrata i zadenut u debeo džemper koji mi je ćerka ištrikala za rođendan pre trideset godina. Termostat u mojoj sobi podešen je na najviši mogući stepen, a jedna manja grejalica stoji odmah iza mene. Sišti, stenje i bljuje vruć vazduh kao zmaj iz bajke, a moje telo i dalje drhti od hladnoće koja nikada neće proći, hladnoće koja se nakupljala osamdeset godina. Osamdeset godina, pomislim ponekad, i mada sam svestan svojih godina, i dalje me začuđuje što mi nije bilo toplo još otkako je Džordž Buš bio predsednik. Pitam se da li je ovako svima mojih godina.
Moj život? To nije lako objasniti. On nije bio burno uzbudljiv kako sam zamišljao da će biti, ali nisam se ni zavukao u jazbinu s glodarima ruparima. Mislim da je najviše nalikovao najboljoj akciji: prilično postojan, više uspona nego padova, postepeno se krećući naviše tokom vremena. Dobra kupovina, srećna kupovina, i naučio sam da ne može svako to da kaže o svom životu. Ali, nemojte da vas to zavede. Ja nisam poseban; u to sam siguran. Ja sam običan čovek s običnim mislima, i vodio sam običan život. Nisu mi posvećeni spomenici i moje ime uskoro će biti zaboravljeno, ali voleo sam jednu osobu svim srcem i dušom. To je uvek bilo dovoljno.
Sanjari će ovo nazvati ljubavnom pričom, zajedljivci će je nazvati tragedijom. U mojoj glavi to je pomalo od oboje, i bez obzira na to kakvo na kraju zauzmete stanovište, to ne menja činjenicu da ta priča obuhvata veliki deo mog života i put koji sam izabrao da sledim. Nemam primedaba u vezi s mojim putem i mestima na koja me je odveo; možda imam dovoljno primedaba da ispunim cirkusku šatru u vezi s drugim stvarima, ali put koji sam odabrao uvek je bio pravi i nikako ne bih želeo da bude drugačije. Vreme, nažalost, ne olakšava ostanak na pravom putu. Put je prav kao i uvek, ali je sada, posut kamenjem i šljunkom koji su se nagomilali tokom života. Do pre tri godine to bi bilo lako zanemariti, ali je to sada bilo nemoguće. Mojim telom sada struji slabost; niti sam snažan niti zdrav, i dane provodim kao stari balon sa zabave: mlitav, sunderast i vremenom bivajući sve mekši. Kašljem i kroz žmirkave oči pogledavam na sat. Shvatam da je vreme da pođem.
Ustajem sa svog mesta kraj prozora i vučem noge preko sobe, zaustavljajući se kod pisaćeg stola da uzmem beležnicu koju sam pročitao stotinu puta. Ne prelistavam je. Umesto toga, stavljam je pod mišku i nastavljam putem ka mestu na koje moram da odem. Hodam popločanim podovima, belim i posutim sivim mrljama. Moja kosa je seda kao i kose većine ljudi ovde. mada sam jedini u hodniku ovog jutra. Oni su u svojim sobama, sami, uz televizor, ali oni su, kao i ja, navikli na to. Čovek može da se navikne na sve, ako mu se da dovoljno vremena.
Čujem prigušene zvuke plača u daljini i tačno znam ko stvara te zvuke. Uto me bolničarke spaze, nasmešimo se jedni drugima i razmenimo pozdrave. One su mi prijateljice i često pričamo, ali sam siguran da postavljaju pitanja u vezi sa mnom i stvarima kroz koje svakodnevno prolazim. Slušam kako počinju da šapuću medu sobom dok prolazim. „Evo ga ponovo", čujem, „nadam se da će ispasti dobro". Ali o tome meni ne kazuju ništa otvoreno. Siguran sam da misle da bi me povredilo da pričam o tome tako rano ujutru i, poznajući sebe dobro, mislim da su verovatno u pravu.
Chiarissima&Avada kedavra
Minut kasnije stižem do sobe. Vrata su mi poduprta i otvorena, kao što su obično bila. U sobi su bile još dve bolničarke i one mi se osmehnuše dok sam ulazio. - Dobro jutro - rekle su veselim glasovima, i zastadoh za trenutak da upitam za decu, školu i predstojeće odmore. Razgovarali smo otprilike minut nadjačavajući plakanje. Činilo se da to ne primećuju; svikle su na to, ali i ja sam. Nakon toga seo sam na stolicu koja je poprimila moj oblik. Sada završavaju; obučena je, ali i dalje plače. To će se utišati nakon što one odu, znam. Jutro joj uvek donosi uznemirenost, a današnji dan nije bio izuzetak. Napokon su žaluzine otvorene i bolničarke su izašle. Obe su me dodirnule i osmehnule se dok su odlazile. Pitam se šta to znači. Samo za sekund sedim i zurim u nju, ali mi ona ne uzvraća pogled. Razumem, zato što ona ne zna ko sam ja. Ja sam za nju stranac. Zatim, okrenuvši se, obaram glavu i ćutke se molim za snagu koja će mi, znam, biti potrebna. Uvek sam čvrsto verovao u Boga i moć molitve, mada, da budem pošten, moju veru sačinjava niz pitanja na koja izvesno želim odgovore nakon što me ne bude.
Sada sam spreman. Stavljam naočare, iz džepa vadim lupu. Za trenutak je odlažem na sto dok otvaram beležnicu. Potrebno je dvaput liznuti moj kvrgavi prst da bi se istrošene korice otvorile na prvoj strani. Zatim stavljam lupu na mesto. Uvek postoji trenutak neposredno pre nego što počnem da čitam priču kada mi um kovitla, i pitam se da li će se to danas dogoditi? Ne znam, zato što nikada ne znam unapred, i duboko u sebi znam da to zaista nije bitno. To je mogućnost koja me održava, nesigurnost, neka vrsta opklade s moje strane. I mada me možete zvati sanjarem ili budalom ili bilo kako drugačije, verujem da je sve moguće. Shvatam da su stvarni izgledi i nauka protiv mene. Ali nauka ne daje potpuni odgovor; toliko znam, to sam naučio u životu. I to me ostavlja u uverenju da su čuda, bez obzira na to koliko su neobjašnjiva ili neverovatna, stvarna i mogu da se dogode bez obzira na prirodan sled stvari. Stoga još jednom, baš kao što to činim svakog dana, počinjem glasno da čitam beležnicu, kako bi ona mogla to da čuje, u nadi da će čudo koje je počelo da upravlja mojim životom još jednom preovladati. I možda, samo možda, i hoće.
Poštarina (Besplatna isporuka, porudžbina preko 3000din): Srbija 180din Crna Gora, Bosna i Hercegovina (8,5 EUR), inostranstvo DHL (7,5 EUR) | Realizacija kupovine podržana od strane partner kompanije Korisna Knjiga d.o.o
