Stiven King, Peter Straub – Crna Kuća

Odlomak iz knjige

Baš ovde i sada, kao što je jedan stari prijatelj imao običaj da kaže, nalazimo se u tekućoj sadašnjosti, gde jasan vidik nikada ne garantuje savršeno viđenje. Ovde: na visini na kojoj krstari orao, oko šezdeset metara iznad krajnjeg zapadnog oboda Viskonsina, gde krivudanja reke Misisipi opisuju prirodnu granicu.

Sada: petak je, rano jutro sredine jula, nekoliko godina u novom veku i novom milenijumu, čiji je vrdavi tok toliko neuhvatljiv da će pre slepac videti šta leži napred nego vi ili ja. Baš ovde i sada, tek što je prošlo šest ujutru, i sunce leži nisko na čistom istočnom nebu, gojazna, nadmena žuto-bela kugla koja po ko zna koji put iznova putuje u budućnost, i za sobom ostavlja nagomilanu prošlost koja tone u tamu, ostavljena, i od svih nas pravi slepce. Ispod nas, rano jutarnje sunce dodiruje široke i meke talase rastopljenim zlatom. Zraci sunca odbijaju se od šina pruge Barlington Nort Santa Fe koja prolazi između obale reke i zadnjih zidova dve trošne kuće na sprat pored Okružnog druma Oo, poznatog kao Gvožđarsko Sokače, najnižeg dela razbaškarenog gradića što se širi uzbrdo i na istok, prema nama. U ovom trenutku, oblast Kuli izgleda kao da zadržava dah. Nepomični vazduh oko nas poseduje takvu besprekornu prozračnost i svežinu da možete da zamislite čoveka kako njuši koren rena izvađen iz zemlje više od kilometar odavde.

Krećući se prema suncu, klizimo dalje od reke i preko blistavih šina, zadnjih dvorišta i krovova Gvožđarskog Sokačeta, a zatim i preko niza Harli-Dejvisona nagnutih na papučice. Ove neupadljive kućice izgrađene su na početku nedavno minulog veka, za livce, kalupere i pakere zaposlene u Pedersonovoj fabrici eksera. S obzirom na malu verovatnoću da će se šljakeri buniti na nedostatke u svojim kreditiranim gnezdašcima, ova su bila sagrađena što je jeftinije moguće. (Pedersonova fabrika eksera, koja je tokom pedesetih pretrpela višestruka krvarenja, konačno je fatalno iskrvarila šezdeset treće.) Parkirani 'harliji' govore o tome da je fabričke radnike zamenila banda motociklista. Uniformno divlji izgled vlasnika 'harlija',
dugokosih, bradatih, trbušastih tipova sa naušnicama, crnim kožnim jaknama i zubima ne baš u kompletu, u priličnoj meri potvrđuje ovu pretpostavku. Kao većina pretpostavki, i ova je tek na polovini varljivog puta do istine.

Sadašnji žitelji Gvožđarskog Sokačeta, koje su sumnjičavi domoroci ubrzo pošto su se uselili u kuće pored reke nazvali Gromovitom Petorkom, ne mogu tako lako da se svrstaju u ovu ili onu kategoriju. Svi su zaposleni kao stručnjaci u pivari Kingslend, smeštenoj čim se pođe južno od varoši i blok kuća dalje od Misisipija. Ako pogledamo desno, videćemo 'najveći šestopak na svetu', skladišne rezervoare oslikane džinovskim etiketama Kingslendskog Starog Točenog. Ljudi koji žive u Gvožđarskom Sokačetu upoznali su se u studentskom naselju Urbana-Šempejn Ilinojskog univerziteta, gde su bili studenti poslednje godine engleskog ili filozofije. (Samo je jedan od njih bio stažista na hirurgiji tamošnje univerzitetske bolnice.) To što su ih nazvali Gromovitom Petorkom ispunjava ih ironičnim zadovoljstvom: ime im zvuči simpatično stripovski. Oni sami sebe nazivaju 'hegelovskim šljamom'. Ova gospoda istinski su zanimljiva družina, i kasnije ćemo se pobliže upoznati sa njima. Za sada, imamo vremena samo da zapazimo rukom naslikane plakate na zidovima nekoliko kuća, dva stuba ulične rasvete, i par napuštenih zgrada.

Plakati poručuju: RIBARU, MOLI SE SVOJEM SMRDLJIVOM BOGU DA TE MI NE UVATIMO PRVI! SETI SE EJMI! www.bosnaunited.net Od Gvožđarskog Sokačeta, ulica Čejs strmo se uspinje između zgrada sa izbledelim, neokrečenim fasadama boje magle: hotel 'Nelzon', gde u ovaj sat spava nekoliko siromašnih stanara, krčma bezličnog pročelja, prodavnica cipela umornog izgleda, sa cokulama marke 'Redving' iza mutnog stakla izloga, i nekoliko drugih zgrada bez vidljivog pokazatelja namene, nekako nestvarnog i nematerijalnog izgleda. Ova zdanja podsećaju na neuspela vaskrsenja, na to da ih je neko spasavao od mračne teritorije na zapadu iako su već bila mrtva. Na neki način, upravo to im se dogodilo. Vodoravna linija oker boje, tri metra iznad pločnika na fasadi hotela 'Nelzon' i pola metra iznad padine na pepeljastim pročeljima dve poslednje zgrade preko puta, jeste trag vode ostao posle poplave 1965. godine, kada se Misisipi izlio iz korita, potopio prugu i Gvožđarski Put i popeo se gotovo do vrha ulice Čejs. Tamo gde se Čejs diže iznad linije poplave i nastavlja ravno, širi se i preobražava u glavnu ulicu Frenč Lendinga, varoši ispod nas. Bioskop 'Aženkur', kafana 'Točionica i roštilj', Prva nacionalna zemljoradnička banka, fotografski studio Semjuela Staca (koji se izdržava od slika sa mature, venčanja i portreta dece) i dućani, i to ne avetinjski ostaci dućana, nižu se duž pločnika; Bentonov dragstor, 'Pouzdane alatke', video-klub 'Subotnje veče', 'Kraljevsko ruho', Šmitova robna kuća, prodavnice elektroopreme, časopisa i razglednica, igračaka i sportske odeće sa amblemima Pivara, Blizanaca, Pakera, Vikinga i Univerziteta Viskonsin. Nekoliko uglova dalje, ulica menja ime u Lajal Roud, a zgrade se razdvajaju i smanjuju u jednospratne drvene kuće sa firmama osiguravajućih kompanija i turističkih agencija; posle toga, ulica prerasta u drum koji vodi na istok pored '7-Jedanaest', 'Folksvagenovog' salona Rajnholda T. Groerhamera, velike trgovine poljoprivrednim mašinama poznate kao Golcova, i zalazi u krajolik ravnih, nenastanjenih polja. Ako uzletimo još tridesetak metara u besprekorno bistri vazduh i osmotrimo šta leži ispod i nadalje, videćemo morene, jaruge, valovite bregove nakostrešene od borova, crnicom bogate doline nevidljive sa zemlje sve dok se ne stigne do njih, rečne mrtvaje, miljama razastrti krpež njiva, i gradiće - jedan od njih, po imenu Sentralija,

Sastoji se samo od šačice zgrada razbacanih oko raskršća dva uska puta sa brojevima 35 i 93. Pravo ispod nas, Frenč Lending izgleda kao da je bio evakuisan usred noći. Niko se ne kreće pločnicima, niti se saginje da ubaci ključ u bravu dućana duž ulice Čejs. Zakošena mesta za parkiranje na ulici su prazna, bez automobila ili pikapova koji će početi da se pojavljuju, prvo po jedan ili dva, a zatim u urednoj nevelikoj koloni, sat ili dva kasnije. Ugao dalje od Čejsa, u ulici Samner, četiri istovetne dvospratne zgrade od crvenih cigala jesu, gledano prema zapadu, gradska biblioteka, ordinacija Patrika Dž. Skarde, lokarnog lekara opšte prakse, ortačka advokatska kancelarija 'Bel i Holand' koju danas vode gospoda Garland Bel i Džulijus Holand, sinovi osnivača, pogrebni zavod 'Hartfild i sin', sada u vlasništvu gigantske pogrebne imperije sa sedištem u Sent Luisu, i gradska pošta.

Odvojena od ovih širokim prilaznim putem do prostranog parkinga pozadi, zgrada na kraju bloka, gde se Samner ukršta sa Trećom, takođe je od crvenih cigala i dvospratna, ali je duža od susednih. Prozori na drugom spratu začelja zgrade zaštićeni su neobojenim gvozdenim rešetkama, a dva od ukupno četiri vozila na parkingu jesu patrolna vozila sa nizom rotirajućih svetala na krovu i slovima FLPD na vratima. Prisustvo policijskih automobila i prozora sa rešetkama deluje suvišno u ovoj ruralnoj uspavanosti - kakav zločin ovde može da se dogodi? Svakako ništa ozbiljno, i sigurno ništa gore od krađa u samoposlugama, vožnje u pijanom stanju i poneke kafanske tuče.

Kao da svedoči o miru i redu života u malom mestu, crveni kombi sa natpisom LA RIVIERE HERALD na oba krila polako se kreće Trećom ulicom, zastajući kod gotovo svakog sandučeta za poštu da vozač ubaci primerke dnevnih novina, upakovane u plavu najlonsku navlaku, u sive metalne cilindre sa istim natpisom. Skrenuvši u ulicu Samner, gde zgrade imaju proreze za poštu umesto kutija, raznosač naprosto baca novine pred ulazna vrata. Plavi paketi udaraju o vrata polcijske stanice, pogrebnog zavoda i kancelarija. Pošta ne dobija novine. www.bosnaunited.net Gle', iza prozora u prizemlju policijske stanice ipak gori svetlo. Vrata se otvaraju. Pojavljuje se visok, tamnokos mladić u bledoplavoj košulji kratkih rukava, sa opasačem i tamnoplavim pantalonama. Široki opasač i zlatna značka na grudima Bobija Dilaka presijavaju se na ranom suncu, i sve što nosi na sebi, uključujući pištolj kalibra devet milimetara u futroli na boku, izgleda novo novcato kao i sam Bobi Dilak. Gleda za crvenim kombijem dok ovaj ne skrene u Drugu, a onda namršteno spušta pogled na novine. Gurne ih vrhom crne, blistavo izglancane cipele, pognut tek toliko da se pomisli da pokušava da pročita naslove kroz najlon.

Ova tehnika očigledno nije najdelotvornija. I dalje namršten, Bobi se povija skoro do zemlje i neočekivano pažljivo uzima novine, kao što bi majka mačka podigla mače koje treba preneti na neko drugo mesto. Držeći ih na izvesnom odstojanju od sebe, baca brz pogled levo i desno duž ulice Samner, oštro se okreće na petama i ulazi nazad u stanicu. Mi, koji smo se u svojoj radoznalosti za to vreme spuštali prema zanimljivoj predstavi u izvedbi pozornika Dilaka, ulazimo za njim. Sivi hodnik vodi pored neoznačenih vrata i gotovo prazne table sa poternicama do dva metalna stepeništa, od kojih se jedno spušta do male svlačionice, tuševa i streljane, a drugo penje u sobu za isleđivanje i dva sučeljena niza ćelija, trenutno bez ijednog gosta.

Negde u blizini, čuje se program sa radija, reklo bi se preglasno za ovako mirno jutro. Bobi Dilak otvara neoznačena vrata i ulazi, sa nama za šljaštećim petama, u sobu koju je maločas napustio. Uz zid sa desne strane pruža se niz arhivnih ormana, a pored njih izubijani drveni sto sa urednom naslaganim hartijama u koricama i tranzistorom, izvorom one napadne buke. Iz obližnjeg studija stanice KDCU-AM, Vaš Glas Okruga Kuli, mahnito zabavni Džordž Redban upravo je usred Pljuvačkog Plotuna, popularne jutarnje emisije koju vodi. Dobri stari Džordž zvuči preglasno za priliku ma koliko tiho ga pustiš; tip je definitivno bučan - i to je deo njegovog uspeha. Na sredini suprotnog zida nalaze se zatvorena vrata sa prozorom od tamnog zrnastog stakla sa natpisom DEJL ROBERTSON, ŠEF POLICIJE. Dejl će doći tek za sat i nešto.

Dva metalna stola stoje pod uglom u ćošku levo od nas, i sa onog okrenutog prema nama, Tom Lund, plavokosi policajac otprilike istih godina kao njegov partner ali lišen onog sjaja kao da je maločas izašao ispod prese, posmatra najlonsku kesu stisnutu između dva prsta desne šake Bobija Dilaka. "U redu", kaže Lund. "Dobro. Poslednji put." "A šta si mislio, da nam je Gromovita Petorka došla u posetu? Evo. Neću da čitam to sranje." Ne udostojivši novine pogleda, Bobi atletskim izbačajem iz zgloba baca novi broj La Riviere Herald-a u niskoj, brzoj putanji preko tri metra parketa, pravi zaokret nadesno i dugačkim korakom staje ispred drvenog stola trenutak pre nego što će Tom Lund ukrotiti njegov hitac. Bobi mrko zuri u dva imena i kojekakve pojedinosti nažvrljane kredom na dugačkoj tabli obešenoj iza stola. Ne, Bobi Dilak nije zadovoljan; izgleda kao da će iskočiti iz uniforme zahvaljujući pukoj silini svojeg gneva. Debeo i zadovoljan u studiju KDCU, Džordž Redban se dernja: "Slušaoče, daj mani me se, važi, i idi da ti provere recept! Govorimo li ovde o istoj utakmici? Slušaoče..." "Možda se Vendel urazumio i odlučio da sjaše", kaže Tom Lund. "Vendel", ponavlja Bobi.

Pošto Lund vidi samo njegov vitki i tamni potiljak, ono prezrivo krivljenje usne koje je izveo biva protraćeno, ali ga on svejedno izvodi. "Slušaoče, dozvoli da te nešto pitam, i molim te, istine radi, da budeš pošten prema meni. Jesi li ti uopšte gledao sinoćnu utakmicu?" "Nisam znao da ti je Vendel tako dobar pajtos", kaže Bobi. "Niti sam znao da si ikad stigao dalje na jug od La Rivijere. Mislio sam da je pojam večernjeg provoda za tebe krigla piva i nastojanje da prebaciš stotku u Arden Kugla-dromu, a sada evo saznajem da visiš sa novinarima u koleškim varošima. Verovatno si se slizao i sa Viskonsinskim Pacovom, onim tipom sa KWLA. Da li tako pokupiš puno onih pankerki?" Slušalac kaže da je propustio prvi ining zato što je morao da pokupi klinca posle specijalnog savetovanja za roditelje na Maunt Hebronu, ali je posle gledao do kraja. "Jesam li ikad rekao da mi je Vendel Grin prijatelj?" pita Tom Lund. Preko Bobijevog ramena može da vidi prvo ime na tabli. Pogled mu se bespomoćno lepi za njega. "Samo sam ga upoznao posle slučaja Kinderling, i učinilo mi se da tip nije tako loš. U stvari, čak mi se dopao. U stvari, na kraju mi ga je bilo žao. Hteo je da napravi intervju sa Holivudom, a Holivud ga je 'ladno otkačio."

Naravno da je gledao produžetke, kaže nesrećni slušalac, pa tako i zna da Pouki Ris nije promašio. "A što se tiče Viskonsinskog Pacova, ne bih ga prepoznao ni da ga vidim, i mislim da je takozvana muzika koju pušta najgore smeće koje sam u životu čuo. Kako je taj isprdak uopšte dobio emisiju? I to na koleškoj stanici? Šta ti to govori o našem divnom VU, Bobi? Šta ti to govori o čitavom našem društvu? Oh, zaboravio sam da ti voliš to sranje." "Ne, ja volim 311 i Korn, a ti si toliko van tih stvari da ne bi mogao da napraviš razliku između Džonatana Dejvisa i Di Di Ramona, ali zaboravi to, u redu?" Bobi Dilak se polako okreće i osmehuje se svojem partneru. "I ne odugovlači." Osmeh nije nimalo prijatan. "Odugovlačim? Ja?" Tom Lund širi oči u parodiji povređene nevinosti. "Kako ono beše, jesam li ja zavrljačio novine preko sobe? Ne, mislim da nisam." "Ako nikada nisi video Viskonsinskog Pacova, otkud znaš kako izgleda?" "Isto k'o što znam da ima blesavo ofarbanu kosu i probušen nos. Isto k'o što znam da stalno nosi tu rasturenu crnu kožnu jaknu, bila noć ili dan, kiša ili sunce." Bobi je čekao. "Po tome kako zvuči. Ljudski glasovi su puni informacija. Kad tip kaže: Izgleda da će danas biti lep dan, ispriča ti čitav svoj život. 'Oćeš da ti kažem još nešto o Pacovu?

Nije bio kod zubara, pa, jedno šest ili sedam godina. Zubi mu izgledaju k'o groblje." Iz ružne betonske zgrade KDCU pored pivare na Peninsula Drajvu, putem radija koga je Dejl Robertson poklonio stanici mnogo pre nego što su Tom Lund i Bobi Dilak prvi put obukli uniforme, stiže stari dobri patentirani arlauk gneva Džordža Redbana, strasni, osećanjima bremeniti poklič koji tera farmere u krugu od sto milja da prekinu doručak i nasmeše se preko stola suprugama, a kamiondžije u prolazu da se glasno nasmeju: "Kunem vam se, publiko, a to podjednako važi za slušaoca od malopre i za svakog od vas tamo, da vas mnogo volem, i to je čista istina, da vas volem k'o što je moja mama volela svoju leju repe, al' ponekad me TO-TALNO RASPAMEĆUJETE! O, čoveče. Kraj drugog produžetka, dva promašaja! Šest prema sedam, za Crvenokošce! Ljudi na drugoj i trećoj bazi. Udarač šalje loptu do centra, Ris napušta treću, dobro dodaje do osnovne baze, čisto pecanje, čisto k'o suza. I SLEPAC BI TAKO DOSUDIO!" "Hej, i ja sam pomislio da je bilo čisto pecanje, a slušao sam na radiju!" kaže Tom Lund. Obojica odugovlače, i znaju da je tako. "U stvari", viče bespogovorno najpopularniji glas oblasti Kuli, "dozvolite da se otisnem u opasne vode, momci i devojke, da se drznem da dam sledeću preporuku, važi? Hajde da zamenimo sve sudije u Miler Parku, ma šta, sve sudije u Nacionalnoj Ligi, SLEPCIMA! Znate šta, prijatelji? Garantujem da će šezdeset do sedamdeset posto bolje da sude. DAJTE POS'O ONIMA KOJI UMEJU DA GA RADE - SLEPCIMA!"