Rani život i obrazovanje

Erno je rođena u Lilebonu u Normandiji, a odrasla je u obližnjem Ivetou, gde su njeni roditelji, Blanš (Dumenil) i Alfons Dišen držali kafić i prodavnicu u radničkom delu grada. Godine 1960. otputovala je u London gde je radila kao služavka i dadilja. O svom iskustvu u Londonu kasnije će pričati u svojoj knjizi Memoire de fille iz 2016. (Devojačka priča). Po povratku u Francusku, studirala je na univerzitetima u Ruanu, a zatim u Bordou, kvalifikovala se kao nastavnica i stekla višu diplomu iz moderne književnosti 1971. Jedno vreme je radila na projektu teze o Pjeru de Marivou.

Književna karijera

Erno je započela svoju književnu karijeru 1974. godine sa Les Armoires vides (Očišćeni), autobiografskim romanom. Godine 1984. osvojila je Renaudot nagradu za još jedno svoje delo La Place (Muško mesto), autobiografski narativ koji se fokusira na njen odnos sa ocem i njena iskustva odrastanja u malom gradu u Francuskoj, i njen kasniji proces ulaska u punoletstvo i život daleko od mesta porekla njenih roditelja.

Na početku svoje karijere, Erno prestaje pisati fikciju i fokusira se na autobiografiju. Njen rad kombinuje istorijska i individualna iskustva. Ona prikazuje društveni napredak svojih roditelja (La place, La honte), svoje tinejdžerske godine (Ce ku'ils disent ou rien), svoj brak (La femme gelee), svoju strastvenu vezu sa muškarcem iz istočne Evrope (Prosta strast), njen abortus (L'evenement), Alchajmerova bolest (Je ne suis pas sortie de ma nuit), smrt njene majke (Une femme) i rak dojke (L ‘usage de la photo). Erno je takođe napisala knjigu L'ecriture comme un couteau (Pisanje oštar kao nož) zajedno sa Frederikom-Ivom Žaneom.

A Voman's Stori, A Man's Place i Simple Passion su prepoznati kao The New York Times – knjige za pamćenje – kategorija, a A Voman's Stori je bila finalista za nagradu Los Angeles Times nagrade za najbolje knjige. “Sramota” je proglašena za najbolju knjigu Nedeljnika izdavača 1998. “Ostajem u tami” za najbolje memoare iz 1999. od strane Vashington Posta, a “The Possession” je navedena kao jedna od deset najboljih knjiga 2008. od strane magazina More.

Ernoove istorijske memoare iz 2008. „Godine“ (Les Annees), koje su francuski kritičari dobro prihvatili, mnogi smatraju njenim velikim ostvarenjem. U ovoj knjizi, Erno piše o sebi u trećem licu („elle“ ili „ona“ na engleskom) po prvi put, pružajući živopisan pogled na francusko društvo neposredno posle Drugog svetskog rata do ranih 2000-ih. Ovo je priča o ženi i društvu u razvoju u kojem je živela. “Godine” su osvojile 2008. Prik Francois-Mauriac de la region Akuitaine [fr] nagradu Marguerite Duras 2008., “Prik de la” 2008. langue francaise, nagrada čitalaca telegrama za 2009. i evropska nagrada Strega za 2016. U prevodu Alison L. Strajer, The Iears je bila finalista 31. godišnje francusko-američke fondacije za prevođenje, nominovana je za Međunarodnu Bukerovu nagradu 2019 i osvojila je te iste godine. Njena popularnost u anglofonskim zemljama naglo je porasla nakon što je “The Iears” ušao u uži izbor za International Booker.

Dana 6. oktobra 2022, svi svetski novinski portali pišu o tome da će Erno biti nagrađena Nobelovom nagradom za književnost 2022. „za hrabrost i kliničku oštrinu sa kojom otkriva korene, otuđenja i kolektivna ograničenja ličnog sećanja“. Erno je 16. francuski pisac i prva Francuskinja koja je dobila nagradu za književnost. Čestitajući joj, predsednik Francuske Emanuel Makron je rekao da je ona glas „slobode žena i zaboravljenih“.

Mnoga Ernoova dela su prevedena na engleski i objavljena u izdanju Seven Stories Press. Erno je jedan od sedam autora osnivača po kojima je štampa dobila ime.