Džejn Ostin je engleska spisateljica koja je romanu prvi put dala izrazito moderan karakter kroz svoj tretman običnih ljudi u svakodnevnom životu. Za života je objavila četiri romana: “Razum i osećajnost” (1811), “Ponos i predrasude” (1813), “Mensfild park” (1814) i “Ema” (1815). U njima i u “Pod tuđim uticajem” i “Nortangerska opatija” (objavljeni zajedno posthumno, 1817. godine), ona je živopisno prikazala život engleske srednje klase tokom ranog 19. veka.

Njeni romani su definisali roman manira tog doba, ali su takođe postali bezvremenski klasici koji su ostali kritičari i popularni uspesi više od dva veka nakon njene smrti

Džejn Ostin je rođena u selu Stiventon u Hempširu, gde je njen otac, velečasni Džordž Ostin, bio rektor. Bila je druga ćerka i sedmo dete u osmočlanoj porodici,  šest dečaka i dve devojčice. Njena najbliža saputnica tokom celog života bila je njena starija sestra, Kasandra; ni Džejn ni Kasandra nisu udate. Njihov otac je bio učenjak koji je kod svoje dece podsticao ljubav prema učenju. Njegova žena, Kasandra (rođena Li), bila je žena spremne pameti, poznata po svojim improvizovanim stihovima i pričama. Velika porodična zabava bila je gluma.

Živahan i privržen porodični krug Džejn Ostin pružio je podsticajan kontekst za njeno pisanje

Štaviše, njeno iskustvo je preneto daleko izvan Steventonovog župnog hrama zahvaljujući širokoj mreži veza po krvi i prijateljstvu. Upravo je ovaj svet, maloletnog plemića i seoskog sveštenstva, u selu, susedstvu i seoskom gradu, uz povremene posete Batu i Londonu, trebalo da koristi u okruženju, likovima i temama njenih romana. Njeni najraniji poznati spisi datiraju iz otprilike 1787. godine, a između toga i 1793. napisala je veliki materijal koji je preživeo u tri rukopisne sveske: tom prvom, tom drugom i trećem tom. One sadrže drame, stihove, kratke romane i drugu prozu i pokazuju da se Ostin bavi parodijom postojećih književnih oblika, posebno žanrova sentimentalnog romana i sentimentalne komedije.

Njen prelazak na ozbiljniji pogled na život od bujnog raspoloženja i ekstravagancije njenih najranijih spisa evidentan je u Ledi Suzan, kratkom epistolarnom romanu napisanom oko 1793–94 (i objavljenom tek 1871). Ovaj portret žene sklone vežbanju sopstvenog moćnog uma i ličnosti do tačke društvenog samouništenja je, u stvari, studija frustracije i sudbine žene u društvu koje nema koristi od njenih talenata. Čini se da je 1802. godine Džejn pristala da se uda za Harisa Big-Vitera, 21-godišnjeg naslednika porodice Hempšir, ali se sledećeg jutra predomislila.

Postoji i niz međusobno kontradiktornih priča koje je povezuju sa nekim u koga se zaljubila, ali je ubrzo umrla. Pošto su Ostinini romani tako duboko zabrinuti za ljubav i brak, postoji neki smisao u pokušaju da se utvrde činjenice ovih odnosa. Nažalost, dokazi su nezadovoljavajući i nepotpuni. Kasandra je bila ljubomorna čuvarica privatnog života svoje sestre, a nakon Džejnine smrti cenzurisala je preživela pisma, uništavajući mnoga i sekući druga. Ali sopstveni romani Džejn Ostin pružaju neosporan dokaz da je njihov autor razumeo iskustvo ljubavi i ljubavi razočarano.

Najraniji njen roman objavljen tokom njenog života, Razum i osećajnost, započeo je oko 1795. godine kao roman u pismima pod nazivom “Elinor i Marijana“, po svojim junakinjama

Između oktobra 1796. godine i avgusta 1797. godine Ostin je završila prvu verziju Ponosa i predrasuda, tada nazvanu „Prvi utisci“. Godine 1797. godine njen otac je napisao da je ponudi londonskom izdavaču za objavljivanje, ali je ponuda odbijena. Northanger Abbei, poslednji od ranih romana, napisan je oko 1798. godine ili 1799. godine, verovatno pod naslovom “Suzan“. Godine 1803. rukopis “Suzan“ je prodat izdavaču Ričardu Krosbiju za 10 funti. Uzeo ga je za momentalno objavljivanje, ali, iako je bio oglašen, nerazumno se nikada nije pojavio. Do tog vremena životni stil Steventonovog župnog dvora bio je povoljan za razvoj Džejn Ostin kao romanopisca. Međutim, ovo stabilno okruženje okončano je 1801. godine kada se Džordž Ostin, tada star 70 godina, povukao u Bat sa ženom i ćerkama.

Osam godina Džejn je morala da trpi niz privremenih smeštaja ili poseta rođacima, u Batu, Londonu, Kliftonu, Vorvikširu i, konačno, u Sautemptonu, gde su tri žene živele od 1805. do 1809. Godine 1804. iznenada je umrla njena najdraža prijateljica, gospođa Anne Lefroi, a januara 1805. godine njen otac je umro u Batu. Na kraju, 1809. godine Džejnin brat Edvard je uspeo da svojoj majci i sestrama obezbedi veliku kolibu u selu Čovton, u okviru svog imanja u Hempširu, nedaleko od Stiventona. Izgledi da se nastani u Čovtonu već su dali Džejn Ostin obnovljeni osećaj svrhe i počela je da priprema Razum i osećaj i Ponos i predrasude za objavljivanje. Ohrabrio ju je njen brat Henri, koji je bio posrednik sa njenim izdavačima. Verovatno je bila podstaknuta i njenom potrebom za novcem.

Dve godine kasnije Tomas Egerton je pristao da objavi Sense and Sensibiliti, koji je izašao, anonimno, u novembru 1811. godine

Obe vodeće kritike, Critical Reviev i Kuarterli Reviev, pozdravile su mešavinu instrukcija i zabave. U međuvremenu, 1811. godine Ostin je započela Mansfild park, koji je završen 1813. godine i objavljen 1814. godine. Do tada je već bila etablirani (iako anonimni) autor; Egerton je objavio Ponos i predrasude u januaru 1813, a kasnije te godine bilo je drugo izdanje “Ponosa i predrasuda” i “Razuma i osećajnosti”.

Čini se da je ponos i predrasude bio moderan roman svoje sezone

Između januara 1814. i marta 1815. napisala je Emu, koja se pojavila u decembru 1815. Godine 1816. bilo je drugo izdanje Mensfild parka, koje je, poput Emme, objavio izdavač Lorda Bajrona, Džon Marej. Ubeđivanje (napisano od avgusta 1815. do avgusta 1816.) objavljeno je posthumno, sa opatijom Northanger, u decembru 1817. Čini se da su godine nakon 1811. bile najnagrađivanije u njenom životu. Imala je zadovoljstvo što je videla svoje delo u štampi i dobro recenzirano i što je znala da su romani naširoko čitani. Princ regent (kasnije Džordž IV) je toliko uživao u njima da je imao set u svakoj od svojih rezidencija, a Ema mu je, na diskretnu kraljevsku zapovest, bila “s poštovanjem posvećena“. Recenzenti su hvalili romane zbog njihove moralnosti i zabave, divili se crtežu likova i pozdravili domaći realizam kao osvežavajuću promenu od romantična melodrama tada bila u modi. Poslednjih 18 meseci svog života, Ostin je bila zauzeta pisanjem.

Početkom 1816. godine, na početku svoje fatalne bolesti, postavila je burleskni plan romana, prema savetima iz raznih krajeva (prvi put objavljen 1871). Do avgusta 1816. bila je zaokupljena ubeđivanjem i ponovo je pogledala rukopis “Suzan” (Nortangerska opatija). U januaru 1817. započela je Sanditon, snažnu i samopodrugljivu satiru o lečilištima i invalidnosti. Ovaj roman je ostao nedovršen zbog Ostininog pogoršanja zdravlja. Pretpostavljala je da pati od žuči, ali simptomi omogućavaju savremenu kliničku procenu da boluje od Adisonove bolesti.

Njeno stanje je variralo, ali je u aprilu napravila testament, au maju je odvedena u Vinčester da bude pod brigom stručnog hirurga

Umrla je 18. Jula 1817. godine, a šest dana kasnije sahranjena je u Vinčesterskoj katedrali. Njeno autorstvo je širom sveta objavio njen brat Henri. U to vreme nije bilo priznanja da je regentska Engleska izgubila svog najoštrijeg posmatrača i najoštrijeg analitičara; ne shvatajući da se minijaturistkinja (kako je tvrdila da jeste i kakva je tada viđena), “samo domaći“ romanopisac, može ozbiljno da se bavi prirodom društva i kvalitetom njegove kulture; ne shvataju Džejn Ostin kao istoričarku pojave regentskog društva u modernom svetu.

Tokom njenog života postojao je usamljeni odgovor na bilo koji način koji je bio adekvatan prirodi njenog dostignuća: recenzija ser Voltera Skota o Emmi u Kvartalnom pregledu za mart 1816,. godine gde je on pozdravio ovu “bezimenu autorku” kao majstorskog eksponenta „savremenog roman” u novoj realističkoj tradiciji.